Koga treba slaviti?

Skoro dve decenije živim u Beogradu, jedinoj evropskoj prestonici na dve velike reke. Za razliku od drugih evropskih prestonica, Beograd od tih reka beži.

Svuda u velikim gradovima u svetu su prostori oko reka uređeni. Kod nas se smenjuju industrijske zone, železničke šine i propale fabrike. Da nije Kalemegdana i šetališta na novobeogradskoj strani Ušća, kompletan prostor uz Savu i Dunav bio bi – nedostupan ljudima. Zato što je uz reku lepše nego na betonu, da odmah kažem, podržavam ideju da se Beograd spusti na reke.

Odrastao sam u Kragujevcu, gradu na Lepenici, koja se samo povremeno može nazvati ozbiljnom rekom. U Kragujevcu su ljudi oduvek živeli teško. Fabrički grad, šta ćeš. Bilo je dobro dok je “Zastava” radila. Onda je sve propalo, pa sam od nekih stanovnika glavnog grada slušao kako sam “iz doline gladi”. Malo se opet živnulo dolaskom “Fijata” i grad je počeo da dobija drugo lice. Taj “Fijat” je sada najveći izvoznik iz Srbije i faktički u dobroj meri drži posrnulu srpsku ekonomiju.

Imam mnogo familije na Zlatiboru i u Novoj Varoši. Očevina mi je tamo. Taj kraj kroz turizam donosi milione evra ovoj zemlji, a prostora da se mnogo bolje iskoriste Vodice, Gostilje, Radoinjsko jezero, Zlatarsko jezero, planina Zlatar, kanjon Uvca...i te kako ima.

“Slavimo Beograd” na bilbordima diljem Srbije je apsolutno licemerno. Ne zbog Beograda kao takvog, ne ni zbog “Beograda na vodi”. Licemerno je zato što bi u Beogradu trebalo da postoje bilbordi “Slavimo Kragujevac”, jer bez rada “Fijata” stotine miliona evra, koje se u najvećoj meri troše u glavnom gradu, ne bi ulazile u našu zemlju. Isto tako, treba u glavnom gradu da postoje i bilbordi “Slavimo Zlatibor”, “Slavimo Novu Varoš” ili “Slavimo Lebane”, jer se novac iz tih krajeva zemlje takođe u značajnoj meri sliva u glavni grad. U suštini, treba da slavimo i poštujemo jedni druge, a ne da jedni budu jednakiji, slavljeniji ili poštovaniji od drugih.

Zato razumem ljude koji su kivni. Dok se pseudoelita zabavlja postavljajući bilborde “Slavimo Beograd”, na jugu Srbije narod kupuje na komad. Iako u zapadnoj Srbiji ljudi nemaju od čega da obnove stočni fond, očekuje se od njih da se dive maketi i da je slave.

Na kraju: ako narod tako hoće, nemam ništa protiv da se divimo maketama. Drevni narodi su se klanjali totemima, možemo i mi da pohodimo maketu. Istovremeno, činjenica je da će pretakanje makete u delo stvoriti neka radna mesta, uposliti neki narod, spustiti grad na reke, učiniti ga nešto boljim i lepšim. Ali, isto tako je činjenica da neki ljudi realno rade, stvaraju i doprinose – ne kroz makete, već kroz svakodnevni život. Da li je vrednije pokloniti se maketi, Fijatovom radniku ili dobrom domaćinu iz bilo kog srpskog sela – procenite sami. Svi koji doprinose ovoj državi i ovom društvu u svakom slučaju imaju moj naklon, jer znam koliko je teško u miloj nam i napaćenoj otadžbini zaraditi za golu egzistenciju, a nekmoli za nešto više. A oni koji ne znaju šta je egzistencijalna borba i koji su gurnuli prst u oko ljudima koji se van kruga dvojke bore da prežive, neka poslušaju ovaj profesionalni savet: sklanjajte te bilborde, izvinite se ljudima i pokrenite nešto. Realno, ne virtuelno.

*tekst je uz saglasnost autora preuzet sa njegovog bloga.