Neobavezna priča s Filmskih susreta

Prijatno je bilo sinoć na teniskim terenima sedeti za istim stolom s glumcima Mikijem Manojlovićem, Tanjom Bošković, Radakovićem, Mensurom, Glogovcem, Feđom.... Ćutao sam i slušao bardove srpskog glumišta!

Očekivao sam na toj završnoj večeri, čudo. Ono se nije dogodilo. To su normalni ljudi, zadovoljni sobom. Istina, malo srditi na situaciju u umetnosti u zemlji u kojoj žive, ali zahvalni na pažnji koju dobijaju. Bio je tu i Zoran Živković. Kočoperno prepoznatljiv. Prvi put posle ’96 sam opet navijao za njega. Dugo vremena mi je bilo muka u stomaku od njegove nepotrebne nadmenosti. Hvala mu što je sinoć vodio slovo jer je bilo potrebno da to vodi neko iz Niša. Tak’a je situacija bila.

Aca Višnjić sa prijateljima nije propagirao niške ideje, ali je sa srpskom spisateljicom Simonidom Milojković kratko pretreso tajne njenog dela “Grabljivica”.

Da je sinoć bio na mestu događaja neki kasvetan novinar možda bi mogao da napiše dobru priču u tom društvu, a ne ovako “s brda, s dola”. Bila je tu i Paulina Manov i glumci za koje bi možda trebalo da me bude sramota jer ne znam njihova imena.

Anegdote koje su sinoć ispričali, zadržaću za sebe. Jedino što bi se reklo da je Boškovićeva vrlo koketna dama prema kolegi Feđi Stojanoviću, Miki je gospodin koji voli da se opusti uz crno vino, Glogovac je slomio čašu, a Paulina Manov ima lepi pončo. I često ide u toalet. Nataša Ninković nije lepa kad je umorna. Mensur uopšte nije baksuz, a žena mu, Srna Lango izgleda mnogo mlađe nego što ima godina. I često se smeje, što mi se mnogo dopada. Tanja Bošković je jedva oprala pivo sa svoje haljine koje joj je prosuo neko od kolega. Konobari u Nišlijskoj mehani su profesionalci.

Istinski utisak sa sinoćne večeri mi je, takođe, bio: što su Safa, Cicmilović, Aca, Gile i drugi, lošiji od glumaca s kojima sedim? Potmuli osećaj me vukao sve vreme Filmskih susreta da se pitam, gde su ti ljudi na platnu? Drago mi je bilo da ih vidim. Neka svako svoj odgovor na to pitanje traži u sebi.

Ne volim bižuteriju, nego gromoglasni jauk umetnosti koji pokušava da isčupa istinu.

Promenilo se vreme. Kompletan kultorološki šok sam doživeo pre petnaestak godina kada sam kao mladi i nadobudni novinarčić sedeo za vreme istih Filmskih susreta, takođe za istim stolom, sa Batom Stojkovićem, Nikolom Kojom, Markom Nikolićem... Tada je Bata, legenda srpskog glumišta, recitovao vranjansku „Magla padnala“. Svi smo se usrali od sreće. Osoblje kuhinje je iz kafane „Sinđelić“ polako izlazilo iz suterena da čuje velikana. Ta melodija se pola peva, pola recituje, a „Groš“ je ispratio merak. E to je bio merak.

Ovo sinoć bilo je lepo, ali bez tuluma na koji su glumci navikli. Možda je bolje tako. Stegnuti su ljudi bili, puni svojih problema, neopušteni. Sem Živkovića, normalno! Svejedno, uspeli smo. Niš je nahranio i napojio kao svaki dobar domaćin lom dobrih samostalnih proizvođača uloga. Bilo je tu propusta o kojima su novinari mogli da pišu, ali nisu. Niš je s tolikim brojem glumaca na jednom mestu postao centar umetničke Srbije. Pirkao je vetrić, organizatori su odahnuli, Niš je ušao u noć, veseliji za još jedan lep dan.