Potraga za Markom ne sme da stane

Autor

Marko Smiljković

Urednik Gradjanin.rs

Posle deset dana od nestanka jedanaestogodišnjeg Marka Ristića iz Aleksinačkih Rudnika, ometenog u razvoju, potraga za dečakom u Aleksincu Nišu i Sokobanji posustaje.

Još jednom se dokazuje stara izreka u Srbiji da na ovim prostorima svako čudo tri dana traje. Taman toliko je i trajala uzavrela atmosfera oko nalaženja bolešljivog Marka Ristića. Već ovih dana u Nišu policija saopštava da potraga nije prestala, ali pretraga terena jeste. Da je kasnio početak potrage za Markom svedoče i pripadnici Žandarmerije, koji kažu da im je javljeno da u pretragu terena krenu tek u nedelju predveče, što je bilo relativno kasno.

Malog Marka, koji zbog orjentacije pije posebno propisanu terapiju lekova, sada nigde nema.

On je jednostavno nestao 3. marta oko 14 sati, kada se igrao sa ostalom decom u zabitom rudničkom naselju. Od tada mu se gubi svaki trag.

Uzalud je otac Slađan Ristić očekivao da se te subote mali Marko pojavi odnekud. Nigde ga nije bilo. Slađan je u nekom trenutku shvatio da mu se sin ne nalazi ni kod majke koja ne živi sa njima. Tek je onda alarmirao policiju koja nije očekivala tako težak izazov. Potom je intenzivna potraga policije trajala nekoliko dana, da bi se sada sve svelo na štura verbalna saopštenja

Slučaj nestanka malog Marka pokazao je takođe i jednu nepopularnu činjenicu, a to je da su u potrazi za njim, zakazali svi! Ne policija, ne Centar za socijalni rad, već cela zdravorazumska građanska svest u Nišu i okolini.

Svi su se pitali danima i nekako isčuđavali nad nesrećnom sudbinom dečaka. Svi su se pitali iz svojih udobnih fotelja „gde je mali Marko“, a niko nije odvojio bar pet minuta dok ide po hleb ili na posao da pogleda oko sebe ne bi li ga možda ugledao. A, nestalo je dete!

Jeftin propagandni potez jednog beogradskog lista, koji je čak pokrenuo akciju da se dete pronađe, doneo je vest da je dečak viđen sa „jednim čovekom“ u Obrenovićevoj ulici u Nišu. To je štrafta kojom dnevno prošeta na desetine hiljada ljudi i sigurno da je dečak bio u kontaktu sa ljudima, ali nesreća u svemu je što oni nisu znali da je izgubljen, a ni on to nije umeo jasnim rečima da im kaže. Ta vest je još više podgrejala sutuaciju da je Marko zapao u ruke nekakvih organizatora prosjaka. Što je takođe moguće, ali malo verovatno.

Potraga za Markom se mora izvesti do samog kraja. Niš, Aleksinac i Sokobanja moraju da „stanu“ na dva sata kako bi svi građani posvetili vreme u traženju malog Marka.

Svi sposobni da hodaju se moraju pokrenuti da obiđu svoj kraj, podrume, budžake, sve… Jedan deo policije da pitanjima i saslušavanjem „razapne“ prosjake, organizatore prosjačenja, niške secikese, vlasnike igraonica, radnji i kasina sa svetlećim reklamama koje bi mogle da privuku dečaka.

Volonteri bi trebalo da nalepe slike u svim zgradama na Bulevaru Nemanjića, raspituju se u školskim dvorištima.

Očigledno je da mnogi okreću glavu nad ovim problemom i „gledaju svoja posla“, krijući se iza svojih svakodnevnih problema.

Tu postoji i doza građanskog kukavičluka uz podsvesnu rečenicu u glavi „meni se nikada ne bi dogodilo da mi nestane sin, unuk, dete, a ko zna šta se krije iza svega toga“. Ko ga je sreo, a nije prijavio grdno se ogrešio, a sigurno da takvih ima. Koordinisana akcija celokupne javnosti se mora isterati do kraja, da bi pokazali da nam je posle mnogo godina muka, ostalo malo ljudskosti i istrajnosti da jedni drugima pomognemo. 

Ukoliko građani ova tri mesta tako lako odustanu od potrage za malim Markom, što očigledno rade, još jedno parče karaktera biće otkinuto s njihovog identiteta.