Sad je teško, sad’ treba biti Nišlija!

Odbornici niškog parlamenta usvojili su odluku o pristupanju Gradskoj zajednici opština Niš. To znači da se administrativno Niš širi još na tri samostalne opštine - Ražanj, Gadžin Han i Merošina, a zauzeo bi teritoriju skoro kao Beograd.

Niš je centar te zajednice. Mnogi su u gradu pomislili da napokon postajemo metropola! Neverovatno je koliko sam komentara ova dva dana čuo koji su protiv ove ideje. Mnogi, pa i ja, u jednom trenutku mislili su da će iz jadnog budžeta Niša morati da se izdvaja novac i za te siromašne sredine. Ipak, razgovarajući sa Miletom Ilićem, inicijatorom ideje, pojašnjeno mi je da ta zajednica nema poluge vlasti, gradonačelnik Niša neće biti ujedno i prvi čovek Ražnja! Objašnjeno mi je da je ta zajednica formirana da bi se ovaj deo juga Srbije lakše „probijao“ do republičkih fondova za regulisanje izvorišta, sređivanje deponija i slično.

Nekako mi je laknulo! Mada mi je odmah posle toga palo na pamet da razmišljam kao neko ko ne voli ovaj grad jer ne želi da se proširi, postane veći. Laknulo je i mojim poznanicima, od kojih sam čuo komentare „samo nam još to ’fali“, „time ćemo svi da se usrećimo“, „da li treba da pravimo ulice i u Merošini“, „Beograd nam otima, a ovi će da raskrčme Niš“... Ništa od toga neće da se dogodi. I dalje sam pod utiskom tih komentara jer je danas potrebno da svako ko voli Niš široko gleda na stvari.

Uskogrdost nas nigde ne može dovesti. Palo mi je na pamet, što pa da Niš ne napravi najlepše ulice u ove tri opštine, što da im ne napravimo po jedan dečiji park u svakom mestu... Na drugoj strani Merošina ima mnogo mesta za proširenje industrijske zone, Gadžin han ima Suvu planinu s najlepšom prirodom u Srbiji, Ražanj se nalazi na Koridoru 10... Ne znam. Mislim da tu ima mesta da svi zarade, ako je čovek sposoban, razuman i stranački neostrašćen!

Oduvek sam želeo da moj grad bude veliki, lep, okrečen, čist, s velikim brojem bogatih Nišlija, ali na žalost moj grad sada ima 300.000 stanovnika među kojima bih izdvojio oko 80.000 građana. Oni čuvaju grad, a ostalima nek’ je bog na pomoć.

Može Niš da se proširi i do Velike plane, ali to neće doneti korist, ako se uskoro ne krene sa obnavljanjem moralnih vrednosti. I ukoliko se prestane sa kuknjavom da smo beda, jer nismo. Čelni ljudi ovog grada moraju biti širokih shvatanja, bez uskostranačkih uticaja. Jedino tako mogu da donesu radna mesta, zaradu i sreću svojim komšijama. E, tek onda će, čini se, moji poznanici s početka priče izmeniti svoj stav prema širenju grada Niša. Voda, dim i tržište uvek nađu put, zato ovaj grad na raskrsnici puteva mora da opstane i ponovo postane srećan.

Oni koji vole ovaj grad ne smeju da traže spas u odlasku iz njega bez obzira koliko bio mali, veliki, proširen za tri opštine... Sad je teško, sad’ treba biti Nišlija!