Da li je baba kriva što je još uvek živa?

Iako sam profesor matematičko-informatičkih nauka (dakle prirodnjak po vokaciji, ali ne uvek i po ubeđenju) dajem sebi za pravo da završim svoje poslednje predavanje u semestru (ako mi to vreme dozvoli) pitanjima poput sledećeg: "Šta vi moji vajni studenti-brucoši mislite o tome što je tamo neki bivši student po imenu Raskoljnikov ucmekao neku zlu babuskeru?".

Verujem da ovakva uvek aktuelna pitanja ne smeju biti iznimni ekskluzivitet časova književnosti, iako me ne bi iznenadilo da do mene dopru saveti "dušebrižnih" da se držim svog posla i ne mešam u tuđi. Da se razumemo, nisam ja ni očekivao, a niti sam kompetentan, da povedem neku sveobuhvatnu raspravu o psihološkim i moralnim krizama likova u romanu-običnih ljudi u raslojenom društvu, iako mnogo toga možemo pričati iz sopstvenog iskustva taman da nismo pročitali ni stranicu romana, jer je istorijska paralela naše stvarnosti sa društvenim poredkom tadašnje Rusije više nego očigledna.

Ja sam samo naivno računao na svesnost tih mladih ljudi, mojih studenata, da imaju pravo, pa i obavezu, na svoje mišljenje i da će se, kako god, odrediti prema ovom pitanju spram svojih uverenja, dozvoljavajući da pitanje okarakterišu kao anahrono ili besmisleno. Moj namera je dakle bila da kod studenata isprovociram diskusiju o njihovoj percepciji stvarnosti u kojoj žive, kako se postavljaju spram nje i kakve vrednosne sudove uvežbavaju i formiraju.

Konačno, posle par sebi u bradu promrmljanih reči o tome da su za likove čuli, a pojedini sa dozom samozadovljstva čak i pisali o njima, usledila je samo jasno artikulisana tišina. Dobro, neko će reći da je (ne)reakcija na temu očekivana-oni su pre svega došli svojim poslom, nepripremljeni i zatečeni drugačijim tokom časa, pa je i nezainteresovanost bila logično očekivana.

Mada, pošteno, nisam primetio ni da je entuzijazam za utabanom kolotečinom gradiva veća. Jedino što mi ostaje je da se tešim činjenicom da sam "eksperiment" pokušao da izvedem na nereprezentativnom uzorku, iako sam ovu temu pokušao da kandidujem u više generacija pakujući je u različite forme. Bilo kako bilo, želim da verujem da su pre svega škole i univerziteti mesta gde se problematizuju društvene teme, neguje kritički stav i što je najbitnije formira budući misleći sloj društva.

Naime, ne treba biti veliki mudrac i kostatovati da je već duže vreme prisutno rastakanje bazičnih-konceptualnih vrednosti, dezorijentisanost i gubitak društvene vizije. Upravo je uloga mislećih ljudi da permanentno iznalaze mogućnosti kreiranja što skladnijih ili ono bar, što podnošljivijih odnosa u društvu. Dakle, odgovornost budućih, kao i sadašnjih intelektualaca svakako mora biti velika. Nasuprot tome, imamo sve prisutniju pojavu da je cilj ogromnog broja mladih ljudi da postanu marketiški (i drugi) kvazi-magovi sa završenim raznim MegaTreš školama, pri čemu im sistem obrazovanja to i omogućuva.

Istovremeno se u taj isti sistem uvode razni tra-la-la zakoni i podzakonska akta koji imaju za cilj veštačko "pumpanje" broja intelektualaca ("propametnjivanje" nacije), a čija će krajnja konsekvenca ustvari biti legitimizacija neznanja. Sasvim je jasno da će ovako mutirane pojave i vrednosti biti ekspresno rasute po celoj vertikali institucija sistema. Budimo realni, samo jake institucije mogu da odbrane elementarne pretpostavke normalnosti naših života, a njihovo valjano funkcionisanje isključivo zavisi od kompetentnih i čestitih ljudi koji sprovode jasne, zdravorazumski zasnovane procedure. Međutim, ukoliko neko čak nema osećaj za nešto što se sme nazvati istinom ili činjenicom i u isto vreme mu je prijemčivija špekulacija, nevešta konstrukcija ili poluistina, onda je takav neko prodavac magle i može biti samo promoter antivrednosti i kadar institucija antisistema.

I ne treba se onda čuditi što se vozovi u po bela dana sudaraju i što na određenim deonicama idu sporije nego što su išli početkom prethodnog veka, što grejanja u stanovima nema po nekoliko dana, a plaća se cele godine, što u samo par dana na istom mestu imamo dve saobraćajne nesreće zbog neadekvatne signalizacije...I ovako bih mogao da lamentiram nad mnogim drugim događajima koji su nam se u skorije vreme izdešavali, ali suština nije u njima samima, oni su samo posledica jedne loše organizovane i nekompetentne uprave i institucija. Zato ponovo dolazim do trenutka gde moram da naglasim da se kompetencija stiče u školama: ne biva da neko ko se školovao za sitnog japi-kibicera za prodavanje magle, kasnije postane veliki "vlastosticatelj" širokih mogućnosti i dometa. Biti Klark Kent do podneva, a od podneva Supermen je samo privilegija fikcija.

Međutim, naše građansko pravo, pa i obaveza, je da odemo još jedan korak dalje i zahtevamo da društvena orijentacija institucija pored kompetentnosti treba da počiva na humanim principima kao što su solidarnost, altruizam, saosećanje. Ovo nikom ne bi smelo da zvuči kao neka romantična iluzija ili utopija. A kakva je naša niška svakodnevica?

Upravo je ona kontra-primer brige institucija prema svojim građanima. Sećamo se svi sad već legendardnog asfaltiranja Zelengorske ulice, čija je sablast, onako raskopane u prašini, trajala cirka pola godine do postavljanja prvog sloja asfalta. Drugi sloj asfalta je još uvek na "stend-baju" i njegov dolazak se po svemu sudeći očekuje zajedno sa Godoom-izborima (ovi događaji su svojevremeno bili tema našeg portala o čemu možete pročitati ovde i ovde). I dok se blato suši po još uvek raskopanim ponorima trotoara ovih sunčanih majskih dana, u međuvremenu su se otvorili novi tamni vilajeti ulica Jovana Skerlića, Todora Milovanovića kao i kompleksa ulica u blizini Doma zdravlja.

Ne znam, da li iko može da se seti i jednog suvislog opravdanja za stanje ovog dela grada koji je u poslednjih godinu dana u više navrata ličio na Berlin u vreme rušenja berlinskog zida? Čak i pod pretpostavkom da može, i da smo mi građani (bili prolaznici ili vozači) morali da načinimo opšte-društvenu žrtvu i raubujemo automobile po visokim šahtama, gušimo se u prašini ili tražimo obilazne puteve arčeći vreme i nerve, ipak postoji jedna stvar koja zavisi samo od zdravog razuma i dobre volje nadležnih. Naime, ako bismo se našli u ovome delu grada (na potezu od Filozofskog fakulteta do Doma zdravlja) zbog radova na pomenutim ulicama ne bismo mogli izaći na Voždovu ulicu-glavnu gradsku saobraćajnicu, a da pri tome ne kružimo uludo po celom gradu (pogledati mapu ovde).

Da li je onda nadležnim službama manjkala samo ideja ili i osećaj predusretljivosti prema građanima, te je izostao predlog da se Prvomajskoj ulici privremeno dodeli i smer ka Voždovoj, imajući u vidu njenu širinu, kao i dovoljnu širinu njenih trotoara? Da pomenem da je ulica 9. brigade (poznatija kao "silikonska dolina") svojevremeno postala dvosmerna i tako dan danas ostala, iako bez prostora za trotoare koji su zaposednuti od strane vašarišta kafića, njihovih gostiju i parkiranih automobila. Umesto iznalaženja ovakvog rešenja (primenljivog u slučaju Prvomajske), naše saobraćajne službe su veoma revnosno namestile svoju patrolu, koja neodoljivo podseća na "Štazi-punkt" smešten u ruševinama berlinskog zida, kažnjavajući sve one vozače koji se kreću nepropisnim smerom, čime na nas građane deluju "vaspitno-porpravno" usađujući nam osećaj za red.

Da, tako je, pravna država treba da garantuje red, ali red (čitaj uređenost, normalnost, izvesnost, logičnost) u životu njegovog veličanstva Građanina. Drugim rečima, državne službe (kako im samo ime kaže) treba da služe građanima, a ne same sebi. Kao da smo smetnuli sa uma da su individualne slobode Građanina preče od tamo nekog "javnog interesa", jer ako nije tako onda imamo državu-batinu, a od Građanina ostaje samo g..no. Država treba da garantuje građanima dobro organizovanu društvenu zajednicu, a onda će i građani biti njoj lojalni tj. razumeti je i biti korisni društvu (nikako bezpogovorno poslušni). Na kraju, imamo li mi kapaciteta i ljudskog potencijla za ustoličenje takve države? Drugim rečima, ima li svetla na kraju tunela i da li do njega vodi dvoslojno asfaltirana ulica? Ili ćemo možda naći neki raskoljnikovski razlog za smiraj naše savesti što ne živimo u takvoj državi?