Hrkljuš ili obaveza?

Neki kažu da se rukomet igra u praznim halama u par evropskih zemalja, da nema nikakav publicitet i da možda ovo prvenstvo i nije tako važno. Pa šta i da je tako? Pa šta i ako je rukomet nacionalni sport broj jedan u određenom broju, recimo severno-evropskih zemalja rukometnih velesila, koje su to postale samo zbog nedostatka kvaliteta u main-stream sportovima poput košarke i fudbala? Da li su to dovoljni razlozi za nedovoljnu medijsku propraćenost prvenstva, ceremoniju otvaranja koja praktično nije ni postojala, uz polupopunjene tribine na premijernoj utakmici Srbije?

Jasno da je u tom slučaju adekvatna podrška navijača neminovno izostala, uz manje-više uzaludne pokušaje Meraklija da prenu beogradsku fensi publiku. Pa nisu bili dovoljni ni vapaji rukometaša dole sa terena (njihova neprestana gestikulacija i signalizacija širenjem ruku) u odsudnim momentima kada se lomio rezultat i kad je trebalo dotući proitvnika. Ali ne, beogradska publika je pokazala svoj čvrst karakter, interesovanje za zbivanja na terenu su bila ravna nivou interesovanja za staru drevnu igru hrkljuš.

Izgleda da nije bilo dovoljno to što se sabralo najbolje što ova zemlja ima da nastupi pred svojom publikom na najširoj evropskoj smotri reprezentacija. I nije, jer sve su indicije da bg-publika predstavlja klub pasioniranih ljubitelja samo najprestižnijih sportova. Da se razumemo, ne radi se ovde o patriotizmu kao misaonoj imenici koja se definiše drugim još misaonijim imenicama kao ljubav prema domovini (zato se obično ovaj pojam interpretira vrlo paušalno), pa da neko mora po automatizmu da navija za reprezentaciju makar i u sportu kakav je hrkljuš. Ovde se postavlja pitanje odnosa prema ljudima koji rade savesno svoj posao dajući svoj maksimum u odsudnim momentima dole u „rudniku“, a sve u ime i zarad tih ljudi koji su došli da ih gledaju.

Pa, zar onda cela situacija ne postaje najblaže rečeno nelogična, kada izostane podrška sa tribina od ljudi koji su po opisu posla tu zbog toga? Patriotizam nije samo emocija koja tera kožu da šmirgla dres nacionalnog tima kada zasvira himna, već i celokupna organizacija i odnos prema poslu koji se obavlja, sve vreme imajući u vidu cilj ka kojem se stremi. A merilo patriotizma su rezultati dobijeni altruističnim delima.

Do 2006. godine (do trenutka dok nam Crna Gora nije donela državnost), izgovor mnogih naših vedeta zbog loših rezultata u nekim drugim sportovima (ali sa milionskim ugovorima) bio je nemanje adekvatna himne, a to je konstantno prouzrokovalo nedostatak motivacije. Ne daj bože da je slučajno razlog bio to što škripi u sopstvenim redovima. Tada bi se, po pravilu, patriotska žal utapala u bocama skivija u pohodima na bg-splavove, a naši vitezovi bili bi ovog puta presvučeni u ruho Paćoti dresova i naoružani munZe šmekom. A sutra ujutru, avion pa nazad na dirinčenje u pečalbu gastosi.

Mi nemamo prava da budemo razmaženi i biramo arene u kojima želimo da se nadmećemo, igrao se u njima rukomet, skvoš ili hrkljuš. Naša nacija je mala i tim pre mora da ima imperativ pobede na svakom polju ili u najmanju ruku da pokaže da je ravnopravna sa evropskim ili svetskim vrhom. Lako je velikim moćnim zemljama, one mogu da biraju svoje bitke. Ali ako je jednoj Nemačkoj ili Francuskoj (najmoćnijim silama sveta) važno da ostanu u svetkom vrhu, zašto bi nama bilo manje bitno da ostvarimo dobar rezultat, sad kad je prilika, pred sopstvenom publikom. Na kraju, ako i ne uspemo, bitno je da smo tu, da smo prisutni u svakom takmičenju (sportskom, kulturnom, naučnom, organizacionom ili tehnološkom), stalno se i iznova dokazujući da nam je mesto među velikima.

Druge nemamo, balast prošlosti je težak, dok pocenjivački pogledi velikih umeju da budu prekorni ili čak kobni. Samo ovako aktivnim, ali i organizovanim odnosom prema stvarnosti, po potrebi začinjenim i spartanskim duhom po receptu „Sa štitom ili na štit“, na posletku i rezultati ipak dodju. Na ovaj način nacija stvara pobednički mentalitet i dobija epitet talentovane, a mladima ostavljamo u amanet da su istrajnim radom uspesi dostižni.

Naravoučenije: ako želiš da navijaš mora pališ za Bg, kaže pesma. Samo što bih još dodao i to da moraš da pobediš društvenu indolentnost koja se prenela i na tribine, pa čak iako se uprtiš za Bg. Autori pesme se pitaju, ako je prestonica srce, gde mu dođu onda vene? Odgovor na ovo pitanje ne znam, ali bi mi jasnija bila metafora o slepom i debelom crevu.