Otvorena vrata

Čini mi se da na svakih mesec dana pročitam neki tekst o želji mladih da odu iz Srbije, koje moji prijatelji uredno prosleđuju po socijalnoj mreži, pa sam tako naleteo i na ovaj članak Miloša Stojadinovića u Južnim Vestima, manje od dva sata nakon što je publikovan.

Sa autorom se generalno slažem, ali mi je jedna stvar upala u oko i naterala me da napišem ovaj odgovor. Evo citata u celini:

“Ne, tamo im verovatno neće biti lako i lasno. Ne, tamo nikako neće dobiti sve i svet na dlanu. Ne, neće im se sva vrata otvoriti i reći im: Izvol'te, sve je vaše i samo smo na vas čekali. Iako će vrlo često to reći. Ne, daleko od toga.”

Ne znam koliko je moje iskustvo tipično ali meni odavde to tako ne izgleda. Moj prvi kulturni šok je bio već pri podizanju boravišne dozvole.

Došao sam u zgradu opštine da se prijavim, uzeo broj na automatu i posle čekanja od 35 sekundi moj broj je zasvetleo na obližnjim vratima. U kancelariji je za stolom radila neka mlada žena koja me je zamolila da sednem i pitala kako može da mi pomogne. Nakon što sam joj rekao da sam student koji je upravo stigao u Švajcarsku uredno mi je objasnila koja su mi sve dokumenta potrebna da bih se registrovao.

Sad, ajd’ ovo do sad sam i očekivao, ništa neuobičajeno, bogata zemlja, naravno da je umesto šaltera i guranja u redu klimatizovana kancelarija. “Ali, to ste verovatno već sve poslali kad ste se prijavljivali za ulaznu vizu. Imigraciono bi trebalo da ima te papire”. Podiže telefon i posle par minuta razgovora mi saopštava da će njoj imigraciono proslediti sva dokumenta koja imaju.

“Ali, fali ti jedan papir. Ovo je moja poslovna email adresa. Možeš to da skeniraš i pošalješ da ne moraš da dolaziš ponovo. Doviđenja. Prijatan dan.”

Mesec dana kasnije, u sveže iznajmljenoj sobi u predgrađu Ciriha, sa taman dovoljno budžeta da platim sobu, hranu u menzi i jedno pivo u pabu mesečno, krenuo sam u banku da otvorim račun. Nakon što sam objasnio na šalteru da želim da otvorim studentski (besplatni) račun zamolili su me da sačekam.

Posle 6-7 minuta čekanja se pojavila poslovno obučena žena, negde u četrdesetim, predstavila se kao direktor filijale i zamolila me da pođem sa njom. Uvela me u staklenu kancelariju na ćošku zgrade, uzela moju jaknu od 20 franaka i okačila na aufinger da se ne bi izgužvala. Narednih četrdesetak minuta mi je objašnjavala detalje njihove ponude i odgovarala na pitanja, nakon čega mi je pridržala jaknu da se obučem, dala svoju vizit kartu za slučaj da imam dodatnih pitanja i ispratila me do izlaza zgrade.

Većina interakcija sa administracijom se završava poštom ili jednim odlaskom do opštine. Sad, mogli bi da pričamo o tome da svako gubljenje vremena građana u interakciji sa administracijom predstavlja gubitak za ekonomiju, i da je verovatno neko seo i sračunao koliko je tačno to novaca i shvatio da im se više isplati da bolje organizuju administraciju jer su inače ukupni gubici veliki, a verovatno sa boljom organizacijom im treba i manje ljudi za šalterima pa im je i sama administracija jeftinija. Ili bi mogli da pričamo o tome da banka zna da je svaki trenutni student budući profesionalac koji će im u toku njegovog života biti vredan klijent pa je i tretman prilagođen očekivanom prihodu. Ali to će sve budni čitalac moći da nasluti i sam ili da pročita već negde drugde. A i nije me to navelo da pišem ovaj komentar.

Pa kad smo već kod iskrivljene percepcije, da se vratim onda na to kako sam uopšte odlučio da dođem baš u Švajcarsku. Kao verovatno i većini nišlija, moja ideja o Švajcarskoj se svodila na to što se pričalo i videlo po čaršiji.

Bogato! Pravi raj za gastarbajtere. I tamo su naši glavni za drogu.

Naravno, meni na kraj pameti nije bilo da idem u Švajcarsku. Ali igrom slučaja sam preko studentske organizacije hteo da odem na neku razmenu jer se toliko ljudi vraćalo sa dobrim iskustvima, pa sam na spisku, među gomilom radionica koje su se svodile na ispijanje piva, video jednu sa odličnom temom. To me dovelo na ETH u Cirihu, jedan od najboljih istraživačkih instituta na svetu, gde smo dve nedelje imali priliku da učimo o agent-based simulacijama zasnovanim na teoriji igara koje se koriste za istraživanje međunarodnih konflikata. Profesor koji je vodio radionicu se upravo vratio posle par godina na Harvardu i u te dve nedelje sam imao više prilika da popričam s njim nego sa skoro svim profesorima za 3 godine na fakultetu u Nišu.

ETH - Švajcarski federalni institut za tehnologiju - glavna zgrada

Da premotamo unapred do pre par meseci. Novi kolega u Google-u koji je upravo stigao iz Kine u razgovoru posle ručka priča o svojoj srednjoj školi. Kina ima standardizovan prijemni ispit za fakultet, kao naš za srednju školu, i od uspeha na tom testu zavisi na koji ćeš univerzitet biti primljen. Zbog neverovatne razlike u kvalitetu života koju prijem na dobar univerzitet donosi sve srednje škole se svode na agresivnu pripremu za taj test.

Škole su internatskog tipa i nastava kreće od sedam sati ujutru i traje do deset sati uveče. To uključuje subotu i nedelju prepodne. Jedino slobodno vreme je nedeljno popodne. Roditelje viđaju jednom mesečno, na to nedeljno popodne. U šoku od surovosti tog sistema, i sa sećanjem na sve lan partije, demonstracije, gledanje filmova, slušanje muzike, gluvarenje, čitanje knjiga i provod u srednjoj školi ja ne prestajem sa pitanjima i ne mogu da verujem da je to stvarno tako za to ogromno mnoštvo dece. Na pitanje kako se osećao, odgovara da nije osećao. Na to, jedan po jedan, zapanjujuće veliki procenat kolega na poslu polako počinje da priča slična iskustva u školovanju, iz raznih delova sveta.

U tom trenutku mi je postalo jasno šta sedam milijardi ljudi na planeti stvarno znači. Deci u Kini je to savršeno jasno, i evidentno mnogim ljudima svuda u svetu. Ali u Srbiji to mnoštvo konkurencije očigledno postoji samo u nekom apstraktnom svetu. Činjenica je da su ljudi u Srbiji, i u ovako lošoj situaciji u kakvoj jesu, u boljoj poziciji od dve trećine ljudi na planeti. Tu je Miloš Stojadinović u pravu kad ne navodi tešku ekonomsku situaciju kao glavni razlog za odlazak iz Srbije.

A jasno je i Švajcarskoj i Kaliforniji, i mnogim drugim mestima na svetu koja prosperiraju od privlačenja najobrazovanijih ljudi iz celog sveta. Zato Švajcaraska odvaja milijardu franaka godišnje za budžet ETH, i školovanje je besplatno za sve studente.

Za kraj, moram samo da dodam da je ETH alma mater Nikole Pašića. U kontrastu sa skorašnjim komentarom našeg predsednika.