Uzdam se u se i u svoj - narod

Gotovo je neverovatno sa kojom lakoćom se „arči“ skupa reč – narod. Narod stoji iza svega – iza učinjenog dela, izgovorene reči i grešne misli.

NAROD je 97. godine započeo demokratske procese, a 2000-te ih na neki način, zaokružio. Narod je taj koji je 3 meseca šetao ulicama Niša uzvikujući parole protiv „ovih“ i za „one“, koji je duvao u pištaljke, koji je - zarad svoje zemlje , njenog napretka i promena - upriličio 5. oktobar i zapalio Skupštinu. Narod je, u krajnjem, birao sve vlasti u medjuvremenu pružajući im šansu da budu bolje i uspešnije od prethodnih.

Svim vlastima – „ovim“ ili „onim“ NAROD je svih ovih godina bio paravan. Sve što su činili, a činili su svašta – bilo je u ime naroda. U ime naroda sede u kožnim foteljama, stanuju u vilama u elitnim delovima grada, voze skupe automobile, imaju milione u bankama i švalerke po potrebi.............. Uzdali se u sebe i svoj narod – i nisu pogrešili.

Narod je i danas na ulici. Ne uzvikuje parole i ne zviždi u pištaljke. Nije ga briga za „ove“ ili „one“, već ga je briga za sebe. Narod je na ulici, jer nema gde. Fabrike ne rade, kapitalisti novog doba ne daju platu, nema od čega da sam pokuša da napravi posao, nema gde jer za „gde“ su potrebne pare, nema s kim jer se svi otudjili, nema zašto jer je izgubio nadu.

Narod je danas mrzovoljan i vazdan nešto traži. Traži posao, kada ga nadje traži platu, kada je dobije traži je svakog meseca, a kada je ima negoduje što je mala. Narod je nerazuman jer posle „samo“ 20 godina lošeg života traži da mu bude bolje. Odmah i sada. Ne shvata da je tranzicija i ulazak u Evropu dug i mukotrpan posao u kojem se vlast svakodnevno crnački preznojava. I muči da njega, narod, odvede u svet gde će se bolje i lepše živeti. Sutra..... ili malo sutra.

Narod – izmučen, zgužvan, depresivan i mrzovoljan. Psuje u sebi Mc Donaldsov balkon od kojeg je sve počelo, proklinje sebe i sve sebi slične što su bili lakoverni i glupi i mazohistički izgovara „ako ti je – tako ti i treba“. I trpi stoički sve što mu se dogadja jer je u svemu učestvovao. Od balkona – do paravana iza kojeg je zaokruživao „ove“ ili „one“.

Narod je sam sa sobom. Preslišava se i konta šta je za njega najbolje. I nikako da nadje odgovor na pitanje: kako taj tamo svet na zapadu, gde su ga poveli politički vidovnjaci, može da živi onako lepo u tom kapitalizmu a njemu ništa ne polazi za rukom. Kako oni tamo imaju kuće, bazene i automobile, idu na letovanja i zimovanja i svašta neprimereno i luksuzno rade a on ne može da „skrpi samo za leba i s leba“.

Biće da je narod kriv za sve – što je bilo i što će doći. Uzdali se i uzdaće se u njega zato što je zgodan i pogodan za manipulaciju. Zato što ne misli, već prepušta drugima da misle . Zato što ne dela, već to drugi umesto njega čine. Zato što „bolje sutra“ čeka, ne mrdnuvši prstom da ga što skorije dočeka. A u medjuvremenu, oni kojima je narod uzdanica, bolje sutra već ugrabili i baškare se u njemu šaljući poruke – kako mora da se trpi i čeka - kako bi sutra svima bilo bolje.

Sutra će sigurno svanuti onima koji se u narod uzdaju. Narod je uvek tu da podrži one – KOJIMA SVIĆE.