I ja sam deo Vranja

Otkako sam na društvenoj mreži videla inicijativu grupe mladih Vranjanaca/ki naslovljenu „I ja sam deo Vranja i ja se pitam!“, a koja se tiče manifestacije „Dani Vranja“ i njenog ovogodišnjeg programa i troškova istog, istovremeno sam ponosna, ali se i duboko stidim.

Ima li veće slobode i hrabrosti, nego u klimi letargije, koja se nameće kao imperativ u gradu koji odavno nema ničega da mu udahne život, otvoreno i javno (od peticije skoro pa nema transparentnijeg mehanizma promene), reći onima koji donose odluke, kreiraju sve moguće lokalne politike i troše narodni novac prema nahođenju partija zahvaljujući kojima su tu gde jesu, da ima ljudi, građana i građanki koji misle drugačije, žele drugačije i kojima je dosta seljacizma i jeftine zabave na svakom koraku?

Nađoše se neki mladi ljudi da i to urade. E, u tome leži i izvor moje sramote – zar smo ponovo spali na to da nam mladost otvara oči i odvažno viče „car je go!“?

Da je Vranje golo zato što:

1.      ogromna većina mladih, radno sposobnih ljudi, nema posao i, posledično, ni perspektivu da u Vranju nastavi život dostojan čoveka;
2.      niko nikad ne pita mlade na koje sadržaji ONI žele da se potroši novac koji je u budžetu grada namenjen za kulturu i zabavu;
3.      odluke o programima mnogobrojnih svetkovina donose nekakvi organizacioni odbori u kojima se članstvo zaslužuje podobnošću i pripadnošću;
4.      nema nijedne budžetske organizacije/ustanove koja brine o potrebama mladih na dosledan, kreativan, konstruktivan i birokratskog poltronisanja lišen način;
5.      je civilni sektor (pri tom ne mislim na organizacije osnovane od strane članova političkih partija, čija je isključiva svrha postojanja izvlačenje para iz budžeta), koji može i ume da nešto uradi, sveden na margine finansiranja i učestvovanja u odlučivanju;
6.      nemamo pozorište, Omladinski klub, bioskop, skejt park, prostor gde bendovi mogu da vežbaju i snimaju, teretanu na otvorenom, sređen sportski centar...;
7.      o onome što nam je ostalo od predaka i što može biti stavljeno u funkciju animiranja mladih, niko ne vodi računa (Haremluk, Amam, Pribojčićeva kuća...).

Do juče sam i sama radila sa mladima i za mlade, a danas zatičem sebe kako sam spremna da dignem ruke od želje da budem jedna od onih koji će reći „dosta“ i stati na kraj bahatosti pojedinaca kojima smo na izborima dali legitimitet da vrše vlast u korist SVIH građana/ki, ali koji se u tome godinama nikako ne snalaze.

Hoće li palanka još jednom slegnuti ramenima i okrenuti glavu na drugu stranu, da ne gleda kuda je vode i kakvu joj šarenu lažu sada serviraju?

Ili ćemo stati uz tu hrabru decu, dozvoliti im da nam pokažu kakav je grad u kome žele da žive i pomoći im da takvo Vranje izgrade?