Počivaj, Lale, zaboravi budale

Duga i teška bolest ipak je bila jača. Među nama više nema velikog čoveka, a onda i velikog slikara Radovana Laleta Đurića koji je preminuo u Njujorku, ali je ostavio amanet da bude sahranjen u Beogradu, kraj majke Anke i sestre Olivere.

Lale je inače i delom i dušom bio svetski čovek, a poslednju deceniju svog života posvetio je svom zavičaju i gradu Nišu u kojem je proveo najlepše dane svog detinjstva i tako dobro pikao fudbal da ni vračarice nisu mogle da pogode da će ipak na kraju ipak biti veliki slikar.

Sa dolaskom kompanije “Filip Moris” u Niš 2003. godine Lale se u Niš vratio na velika vrata. Uz podršku ove kompanije u čijem menadžerskom vrhu je imao prijatelje, osnovao je Nišku art fondaciju /NAF/ čija je osnovna misija bila da preko godišjih konkursa podstiče, nagrađuje i afirmiše mlade srpske umetnike. Ali i ne samo to, nego da adaptira stare ili podiže nove i čudesne galerijske prostore u Nišu i Beogradu. Da podiže standard kulturi, počev od načina kako se prave dobri katalozi i multimedijalno koriste i osmišljavaju galerijski prostori, pa do toga ne moraju baš sve glavne stvari da se dešavaju u Beogradu, već da mogu da se začnu i zapulsiraju iz Niša.

Napravio je više spektakularnih izložbi, poput nadasve ekskluzivne sa mašinama i crtežima Leonarda da Vinčija. NAF je raspisivao konkurse za najbolje dizjanere i mlade pisce, donirao Srednju umetničku školu  i Fakultet umetnosti u Nišu, podučavao mlade ljude da ne pristaju na sivilo i prosečnost, već da talasaju i stvaraju bez pardona i kompleksa.

Gradski oci, osim časnih izuzetaka, ogrešili su se prema Laletu. Nije nikada  popio kafu kod gradonačelnika i drugih gradskih prvaka, jer ga nisu ni pozivali.

Ovom činjenicom ništa nije izgubio Lale, ali jeste izgubio grad koji mora da priziva svoje velike ljude iz belog sveta.

A kada ga je pretprošle godine grupa najuglednijih niških novinara i dopisnika predložila za najviše gradsko priznanje, nagradu “11. januar”, Lale nije prošao. Kad nije tada, najgore bi bilo sada da nekome padne na pamet da  ga posthumno nagrađuje. Jer čemu naknadna pamet, priznanja i uvažavanja čoveka kojeg više nema među nama.

Njegovo delo je veliko i misionarsko i živeće i trajati dugo i duže od sećanja na nekakve gradske nagrade koje se dodeljuju po ko zna kakvim ključevima, a kao po pravilu nikako političkim neistomišljenicima.Uostalom i sam je nama novinarima koji smo ga predlagai za najviše gradsko priznanje, govorio da mu je drago što je nije dobio, kao i da mu dosta znači činjenica da  su ga “prevideli” oni o kojima nije imao dobro mišljenje.

Najveći spomenik slikaru i velikom čoveku Laletu Djuriću biće ukoliko se u ovom gradu makar kod nekih pojedinaca prepozna varnica koju je posejao, a ta varnica znači da Niš ne sme da pristaje na palanački duh, da ne sme da sopstvenu duhovnu žabokrečinu i provincijalizam pravda nekakvom “beogradizacijom”, da ne sme da se zadovoljava sitnim mrdalicama u kulturnom i ukupnom duhovnom životu, da ne sme tek tako lako da dozvoljava da talentovani mladi ljudi odlaze u Beograd ili beli svet i da ga “krasi” osobina sredine u kojoj se “ništa tako ne prašta kao uspeh”!...

Pribojavam se da je Laletovim odlaskom, ugroženo I dalje postojanje Niške art fondacije NAF, jer je ona i postojala zahvaljujući pulsirajućem stožeru kakav je bio on. Postojala iako je često bila zlurado negirana, ignorisana, omalovažavana, sputavana i birokratski “davljena”, jer je smetalo što misli vizionarski, podstiče ono što je najvažnije u svakoj oblasti, a to su mladi talenti.

Na kraju bih ipak poručio svim “malim miševima” da ne spavaju mirno smatrajući da više nema čoveka koji ih je prozivao da izmulje glave iz žabokrečine, popnu se na lokvanje i zakrekeću. Jer, hoću da verujem da se “laletovski duh” poimanja kulture kao jednog od stubova nacionalnog identiteta i opstajanja već dovoljno “oteo iz flaše” da ga je nemoguće ponovo staviti u neku kontrolisanu teskobu!