Grad na prodaju

Pre nešto više od 5 godina, Grad Niš je, sklopivši ugovor sa Vojskom Srbije, dobio na raspolaganje velelepnu zgradu u kojoj je do tada bila kasarna “Filip Kljajić”. Zgrada je inače izgrađena 1900. godine, po projektu beogradskog arhitekte Danila Vladisavljevića i predstavlja pravi biser srpskog neoromantizma.

Tadašnji gradonačelnik Niša imao je jako ambiciozne planove za ovaj objekat. Ovu prelepu zgradu video je kao novi kulturni centar grada, kao i mesto gde će pre svega mladi moći da kroz kulturne sadržaje, ali i preduzetničke inicijative, pronađu svoje mesto i ulogu u Nišu. Nešto poput beogradskog Mikser House-a, ali i mnogo više od toga.

Zgrada je bila u relativno lošem stanju - bila je prilično oronula, a ni problem grejanja nije bio rešen. Međutim, zahvaljujući saradnji lokalne i republičke vlasti, našlo se novca za delimičnu obnovu i rešavanje ključnih problema, te je prostor konačno postao upotrebljiv.

Gradonačelnik je mudro odlučio da upravljanje celim poduhvatom većim delom izmesti iz lokalne uprave i prepusti drugim licima. Osnovan je izvršni odbor od sedam članova: dva su uvek dolazila iz lokalnih privatnih firmi, dva iz nevladinog sektora i dva iz lokalnih ustanova kulture. Sedmi član je bio predstavnik Grada. Svi članovi su imali jednogodišnji mandat i nisu mogli da budu u odboru više od dve godine za redom. Pored toga, postojao je još jedan uslov za članove odbora: imajući u vidu da je Niš grad elektronike, a sad pretenduje da postane glavni IT centar u Srbiji, jedan član odbora je, bio on iz privatnog sektora, kulture ili nevladinog sektora, morao da ima neku vezu sa IT-em - ili kao vlasnik IT firme, ili kao neko ko je završio studije IT smera.

Prvo je osnovan tzv. “biznis inkubator”. Zamisao je bila da se pruži prilika ljudima sa dobrim idejama da konkurišu za prostor za rad, kao i za finansijska sredstva.

Konkursi nisu bili samo za Nišlije, već apsolutno za sve, uključujući i strance - izvršni odbor je tako hteo da Niš učini gradom otvorenim za nove ljude, a samim tim i sveže ideje. Novac je delimično obezbeđivao Grad, a drugim delom investicioni fond, koji je došao zahvaljujući kontaktima niških preduzetnika. O dodeljivanju sredstava nije odlučivao niko iz Grada, već isključivo predstavnici fonda. Na taj način je mogućnost korupcije skoro u potpunosti eliminisana.

Foto: Miloš Bošković

Svaki preduzetnik je dobijao radni prostor 6 meseci besplatno u okviru velike sale (tzv. “Open space”), a posle toga je mogao da nastavi da ga koristi uz nadoknadu, ili da oslobodi mesto za nove ljude.

Sledeće na redu bilo je angažovanje kulturnih institucija, kao i nevladinih organizacija, koji bi realizovali svoje programe u zgradi bivše kasarne. Ovde je pre svega bilo reči o stalnim i povremenim izložbama, književnim večerima, dečijim manifestacijama. NGO sektor je ponudio održavanje različitih radionica na temu ljudskih prava, IT opismenjavanja, programiranja, kao i starih zaboravljenih zanata.

Foto: Miloš Bošković

Nisu zaboravljeni ni stariji građani i penzioneri. Prepodnevni časovi, kada su mladi mahom na fakultetima ili u krevetu, bili su rezervisani za njihove aktivnosti. Isplanirana je organizacija šahovskih i domino turnira, kao i neobaveznih druženja. Našlo se i nekoliko studenata volontera, koji su bili voljni da drže časove korišćenja računara svojim starijim sugrađanima.

Iako je ceo projekat bio u najvećoj meri finansiran iz budžeta Grada, nije bilo zgoreg obezbediti i neka sredstva iz komercijalnih aktivnosti. Zbog toga su na raspolaganju bili i plaćeni termini za firme kojima je bio potreban prostor za trening svojih radnika i održavanje prezentacija.

U dvorištu se uveliko radilo na botaničkoj bašti sa stazama za šetanje. Iako još uvek nije bilo finansijskih sredstava, planirao se i konkurs za spomenike poznatim i viđenijim Nišlijama, kao i onima koji nisu iz Niša, ali su pomogli razvoj grada. Jedan od prvih planiranih spomenika bila je bista Vladimiru Jasiću, zaboravljenom osnivaču Elektronske industrije.

Pošto je zgrada jako dugo bila kasarna, obezbeđen je i prostor za stalnu postavku izložbe o istoriji kasarne, kao i generacijama pitomaca koji su u njoj živeli. Uz to, nekoliko lokalnih IT firmi se udružilo i besplatno, kao vid donacije, razvilo Android i iPhone virtuelne ture. Pomoću njih je svaki posetilac na svom telefonu mogao da vidi kako je zgrada izgledala kada je bila u službi vojnika, u kakvom je stanju bila pre i kako izgleda nakon rekonstrukcije.

Na kraju, nije se zaboravilo ni na ustanove kulture, koje je u skorijem roku trebalo da ostanu bez svojih matičnih lokacija, zbog restitucije, odnosno vraćanja imovine prvobitnim vlasnicima. Prva na udaru je bila “Galerija Srbija”, te je za ovu ustanovu odmah obezbeđen prostor gde bi bar deo opusa mogao biti prezentovan.

Foto: Miloš Bošković

Nego, čitam ovo što sam do sada napisao i vidim da sam se malo zaneo. Sve se zaista dogodilo kao što sam prepričao, ali do kraja prvog pasusa teksta. Dakle, od svega napisanog, istina je samo da je Grad dobio kasarnu na korišćenje. Ostalo je plod moje mašte, uključujući i fotografije. Šta ću, pogubim se tako ponekad, pa fantaziram.

Ono što se zaista dogodilo u stvarnosti, nakon što je Grad preuzeo zgradu kasarne je - ništa. Zgrada je i dalje prazna, a i dalje propada. Bilo je najava da će biti korišćena kao vojni muzej, ali od toga ne beše ništa.

Lokalna vlast, očigledno jako ograničenih kapaciteta kad je u pitanju uspešno vođenje grada, rešila je problem na ubedljivo najprizemniji način - prodajom. Ne znaju šta će sa zgradom, pa hajde bar da se opare.

Iako sam veliki pobornik privatne svojine, iako verujem da je privreda najefikasnija ako je u privatnom vlasništvu, ne mogu da prihvatim da zgrada tako velike istorijske i kulturne vrednosti tek tako ode na prodaju. Moj stav je da takvi objekti moraju na neki način biti stavljeni građanima na raspolaganje.

Neki građani su uočili nelogičnu odluku Grada, pa su izneli i svoj predlog šta uraditi sa zgradom kasarne. Ali ko još u vlasti ozbiljno sluša građane?

Valjda ipak shvativši da nisu mogli da nađu gore rešenje, predstavnici Grada su rešili da preinače odluku - ipak neće da prodaju celu zgradu, već će jedan deo dati niškom unverzitetu. I dalje ostaje nejasno kada će se to desiti - ni prodaja, ni primopredaja.

Poslednjih dana smo saznali i da “Galerija Srbija” u centru grada gubi svoju zgradu zbog restitucije, a da istovremeno Grad ne zna gde će odsad ona biti smeštena. “Naći ćemo rešenje”, kažu oni. Zabrinjavajuće u svemu tome je što su znali da je proces restitucije uveliko u toku, a do sada ništa nisu uradili povodom toga, pa se još sada služe futurom dok govore o rešavanju tog gorućeg problema. A zgrada kasarne zvrji prazna. Naravno, o premeštanju sada nema ni govora, jer otkad je prešla u ruke Grada, u nju ništa nije uloženo, niti je za sve to vreme uopšte održavana.

Davanje zemljišta besplatno, kao i prodaja izuzetno vrednih građevina na teritoriji Grada po svemu sudeći, postaju pravilo u Nišu. To nam govori samo jedno - gradska vlast pati od hronične neinventivnosti i nedostatka ideja. Oni jednostavno ne znaju šta da urade sa svim skrivenim potencijalima, te se onda okreću najprostijem rešenju - prodaji.

S druge strane, ni građanima nije lako, jer oni ne znaju šta će sa političarima! Ako pogledamo šta su do sada uradili naši lokalni čelnici, jedino što možemo reći je da puno troše, a malo daju. Stoga, predlažem da problem rešimo u njihovom stilu - jednom javnom aukcijskom prodajom malo rabljenih političara! Evo, ja krećem objavljivanjem aukcije za Gradonačelnika Niša!

Ilustracija: Miloš Bošković