Ko to tamo plaća (i štedi)?

Autor

Miloš Bošković

Narodni poslanik "Dosta je bilo" iz Niša 2016-2018.Diplomirani inženjer računarstva.Na Tviteru aktivan kao @misaizdaleka

Na našem neuređenom tržištu nekretnina svaki stan u kojem se ne stanuje najčešće biva izdat i to u cilju ostvarivanja zarade, zar ne? Pa zašto onda isti princip ne bismo primenili i na neki drugi resurs kojim raspolažemo, recimo na sopstveni auto i slobodna mesta u njemu?

Prva sednica Narodne skupštine Republike Srbije, ona o kojoj sam već izveštavao, nakon tri pokušaja, u tri dana zasedanja, konačno je bila gotova. Posle maratonskog zasedanja nameće se jedno logično pitanje: koliko građane Srbije zaista košta rad Skupštine? Naišao sam na neke podatke koji ukazuju da se radi o prosečnom iznosu od otprilike 3,2 miliona dinara (skoro 26.000 evra), isključujući plate službenika Skupštine i narodnih poslanika.

Interesantno je da najveći deo troškova ide za nadoknadnu putnih troškova sopstvenim vozilom poslanicima koji ne žive u Beogradu. U tu grupu spadam i ja. Koliko vidim, većina nas iz „unutrašnjosti“ (je l’ mu to Beograd onda dođe kao nekakva „spoljašnjost“?) koristi svoj auto za prevoz do prestonice. Imamo, dakle, gomilu automobila sa jednim putnikom i 4 slobodna mesta za koje sve troškove pokrivaju građani Srbije. Da li je moguće ublažiti ovakvo razbacivanje novca, a da poslanici i dalje mogu brzo da stignu na sednice u Beograd? Da ovo pitanje postavljamo pre nekoliko godina, verovatno ne, ali sada je odgovor da, jer je godina 2016.

Na našem neuređenom tržištu nekretnina svaki stan u kojem se ne stanuje najčešće biva izdan i to u cilju ostvarivanja zarade, zar ne? Pa zašto onda isti princip ne bismo primenili i na neki drugi resurs kojim raspolažemo, recimo na sopstveni auto i slobodna mesta u njemu? Bio bi to kratak opis koncepta „Ekonomije deljenja“, ili na engleskom Sharing Economy, trenda koji je poslednjih godina uzeo maha u svetu, a postepeno se odomaćuje i u našim uslovima.

U Srbiji već dugo postoji vebsajt koji omogućava ovu uslugu za međugradski putnički saobraćaj. Unesete trasu puta (recimo Niš – ­Beograd), broj slobodnih mesta, cenu po putniku i čekate da vam se jave potencijalni saputnici. Ljudi koji pretražuju vožnje mogu da vide relacije, ime i fotografiju vozača, fotografiju automobila, i ono što je najbitnije, ocene koje je vozač dobio sa prethodnih vožnji. Na osnovu toga se bira vozač koji najviše odgovara po terminu polaska, ocenama i automobilu. Dogovor se ostvaruje ili preko telefona, ili preko privatnih poruka. Dogovara se mesto polaska, odredište, kao i koliki prtljag je u pitanju. Na kraju putovanja, kada se već stigne na odredište, vozač ocenjuje saputnike i obrnuto.

Imajući u vidu da sam opsednut modernim tehnologijama i gedžetima, nisam mogao da odolim i da ne probam ovaj interesantan servis. Koristim ga više od godinu dana i konstatujem da ne samo da sam ostvario velike uštede u novcu, već sam tako upoznao i neke sjajne ljude i sklopio nova prijateljstva. Do sada nijednog lošeg iskustva nisam imao, ni kao vozač, ni kao saputnik.

Po broju polazaka ovaj servis postaje ozbiljna konkurencija autobuskim prevoznicima. Prosečna cena vožnje u jednom smeru je oko 900 dinara, tako da ako putujete sami kao vozač, potencijalno možete uštedeti čak 4 x 900 = 3.600 dinara. Naravno, ne dešava se uvek da popunite auto, ali je verovatnoća da ćete bar jednu osobu voziti jako, jako visoka, a i to je solidna ušteda. Sa druge strane, ako ste putnik, imate mnogo veću fleksibilnost, jer sa vozačem možete dogovoriti da vas pokupi/ostavi tačno na lokaciji koja vama odgovara, a i vožnja je najčešće znatno brža i udobnija nego ona u autobusu ili vozu.

Elem, otkad sam krenuo da zbog sednica iz unutrašnjosti putujem za „spoljni“ Beograd, svaku vožnju objavljujem preko ovog servisa i nastaviću to i ubuduće da radim. Ukupno sam do sada prevezao petoro ljudi i ostvario prihod od 4.500 dinara. Redovno vodim i evidenciju prihoda u dokumentu koji je javno dostupan svima ovde.

Pošto meni skupština Srbije već nadoknađuje troškove puta, prihod ostvaren deljenjem vožnje meni niti je potreban, niti mi pripada. Stoga sam rešio da sav novac koji na ovaj način „zaradim“, doniram ljudima koji biju bitke sa opakim bolestima, ili su zaboravljeni od strane države, pri čemu će najmlađi imati prednost.

Plan je da kad god sakupim 10.000 dinara od prevoza, tim novcem pomognem sve one kojima, u nedostatku normalne države, mi moramo da obezbedimo pomoć doniranjem i slanjem SMS poruka. Stoga, pitanje za sve vas:

Kome donirati prvih 10.000 dinara? Izvolite sa predlozima u komentarima. Za one koji često putuju, savet: probajte, odlično je! Pitajte Gugl za „deljenje vožnje“ i naći ćete sajt koji to nudi, pa se možda i sretnemo negde u putu, u vašim ili mojim kolima, „spolja“ ili „iznutra“, sasvim svejedno.

Miloš Bošković, Nišlija, ovisnik o modernim tehnologijama, vozač, programer, narodni poslanik