Naša lepa, prljava Srbija

Koliko vodite računa o svojoj životnoj sredini? Da li sortirate otpad na bilo koji način? Da li flaše bacate u poseban kontejner namenjen za to?

Da li u prodavnicu nosite ceger i odbijate plastične kese koje vam bez pitanja stavljaju u ruke? Da li ujutru, kada krećete na posao, svoje smeće iz stana bacate u uličnu kantu, ili ipak odnesete do kontejnera, gde mu je i mesto? Da li ste ikada probali da zatvorite kontejner za sobom?

Srbija je lepa zemlja, ali to ne vredi mnogo kada je i prljava. U poređenju sa ostalim gradovima u našoj zemlji, Niš ne može da se pohvali da odudara od ove slike. Štaviše, kod nas je situacija verovatno i gora nego u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu.

U Narodnoj Skupštini Republike Srbija postoji zaseban odbor koji se bavi životnom sredinom čiji sam i ja član, ispred poslaničke grupe “Dosta je bilo”. Naš zadatak je da svaki predlog zakona koji se tiče te oblasti, pre nego što ode na glavnu raspravu, izanaliziramo, prodiskutujemo i eventualno ispravimo ukoliko za tim postoji potreba.

Broj predloga zakona koji je naš odbor do sada razmatrao je - nula. Koliko primećujem, mi zapravo nemamo šta da radimo - po pitanju životne sredine se ama baš ništa ne događa. Stojimo. Tapkamo u mestu. Naša Vlada, po svemu sudeći, smatra da to nije bitna tema. Za to vreme zjape otvoreni kontejneri, izliva se kanalizacija u reke, a na obalama Nišave i drugih reka svakog proleća niču tone i tone plastike.

Pošto je predsednik odbora shvatio da nemamo čime da se bavimo, rešio je da mora da nam izmisli neka zaduženja. “Svi zakoni do sada su loši,” rekao je on, “moramo ispočetka. Zato, predlažem niz javnih slušanja, gde ćemo pričati o svim problemima, pa pisati nove zakone”.

I tako mi krenusmo u čavrljanje o problemima u životnoj sredini ispočetka. Kao da se niko nikada time nije bavio. Kao da predsedavajući odborom, Branislav Blažić (SNS), nije i u prethodnom sazivu takođe bio predsednik istog odbora. Pravimo se ludi maltene.

Stav poslaničke grupe “Dosta je bilo” je jasan: glavni problem je nedostatak političke volje. Šta god mi na odboru rešili, to suštinski ništa neće promeniti, jer glavne donosioce odluka u ovoj zemlji životna sredina jednostavno ne interesuje. Na celo moje izlaganje, gde sam ovo jasno predočio, predsednik Blažić je samo imao da kaže: “ja ništa od problema nisam čuo, idemo dalje”. Dakle, rešio je da se za odbranu od mojih argumenata osloni na iskustvo noja - stavio je glavu u pesak.

Jedan od bitnijih problema u zaštiti životne sredine je i nedostatak edukacije od malih nogu. Zbog toga, građani ne shvataju značaj reciklaže. Štaviše, nakon što su dobili reciklažne kante, mnoge Nišlije su se zapitale zašto oni nisu plaćeni za to što recikliraju. Nivo neznanja ide čak i dotle. Foto: Miloš Bošković

Dokaz da se država ovim pitanjem ne bavi ozbiljno je privatna inicijativa čiji je glavni cilj upravo to - edukacija. Naime, jedan kablovski operater u Srbiji je rešio da se pozabavi tim pitanjem kroz promotivne klipove i akcije na terenu. Zahvaljujući njima, na Fejsbuku nam se u sponzorisanim postovima obraćaju naše poznate ličnosti i pozivaju da ne prljamo životnu sredinu. Dakle, ova oblast je toliko zapostavljena, da se privatnici samoinicijativno time bave.

Kako rešiti problem konstantnog zanemarivanja životne sredine? Za početak, trebalo bi da u vrhu izvršne vlasti imamo ljude koji su svesni važnosti ovog pitanja. Životna sredina bi u udarnom Dnevniku 2 trebalo da ima barem istu pokrivenost kao i pitanja Kosmeta, Beograda na vodi, (lažne) dileme istok-zapad, itd. Treba da prihvatimo činjenicu da je ovo izuzetno bitno pitanje i da ako ga uspešno rešimo, ne samo da doprinosimo razvoju privrede i turizma, već ostavljamo i bolju zemlju svojim naslednicima.

Foto: Miloš Bošković

Nažalost, sa ovakvom vlašću, nerealno je očekivati da će se išta u skorije vreme promeniti na bolje. Životna sredina zahteva sistemski pristup, mora postojati plan koji može biti i po nekoliko decenija dugačak. Znajući da naši političari na vlasti često samo na osnovu dnevnih rejtinga kreiraju politike, ne preostaje nam ništa drugo nego da čekamo neke bolje i mudrije ljude na čelu naše zemlje. Zato, na proleće, svi na glasanje!