Hajdučki sastanak

„Djurdjev danak – hajdučki sastanak“. Tako je to nekada bilo. Sakupi se hajdučija čim gora ozeleni i krene u zvanični lov na osmanlijske glave i na narodnu slobodu. U davna vremena hajduci su dolazli iz naroda, borili se za njegovo dobro, a narod ih je u zla vremena skrivao.

Danas u Srbiji hajduci ponovo dolaze iz naroda, bore se isključivo za svoje dobro, a narod ih više ne skriva. Oni se skrivaju od naroda! Kriju ih i čuvaju zidovi i kapije njihovih vila, privatna obezbeđenja, nekakve šeste uprave i kojekakve formacije sa imenima egzotičnih životinja, iza kojih se kriju manje ili više specijalne jedinice policije i vojske ove države.

Savremene srpske hajdučke družine će i ovog Đurđevdana na sastanak – u to sam siguran. A narod će na birališta, pa na slavu – i u to sam siguran. Ovog Đurđevdana bira se hajdučka družina koja će naredne četiri godine harati (vladati) Srbijom. Mene baš briga. Ja neću na glasanje, na žalost neću ni na slavu.

Mene brine nešto drugo. Brine me što će družina koja pobedi na izborima, u dogovoru sa „prijateljskim“ družinama, odrediti i harambašu u mom gradu. Baš tako, naredni gradonačelnik Niša biće izabran u Beogradu, na nekom postizbornom hajdučkom sastanku, bratskih ili istim ciljem zbratimljenih družina. Pa kad ne možemo sami da ga biramo, hajde da kažemo tom budućem gradonačelniku, šta očekujemo od njega.

Ja bih lično voleo da naredni gradonačelnik ima baš velike one lopte između nogu. Baš to što su nekadašnji hajduci nužno imali, a ovi savremeni samo u tragovima. Te velike lopte između nogu budućem gradonačelniku Niša trebaće kako bi u gradu zaveo red, a beogradskoj hajdučiji pokazao zube i rešenost da Niš ponovo učini gradom. Jer Niš je grad!

Od budućeg gradonačelnika ne očekujem da poput njegovog kolege iz Viljnusa, litvanske prestonice, tenkom gazi vozila parkirana u centralnoj pešačkoj zoni, jer je to u Nišu pitanje baš velikih onih lopti između nogu. Očekujem samo da „gospodi“ koja vozi kroz Obrenovićevu i tamo parkira, stavi do znanja da je Niš grad. A u gradu toga nema.

Dalje, bilo bi lepo kada bi budući gradonačelnik podviknuo centrali svoje hajdučke družine (gde opet dolazimo do onih lopti između nogu) da što pre postavi gradskog šerifa. Onda bismo valjda imali koga da pitamo kako je moguće da u drugom ili trećem najvećem gradu u Srbiji, grupa nasilnika može da tuče prolaznike i turiste i lomi lokale u Kazandžijskom sokačetu u mirno i toplo avgustovsko leto. A mogli bismo i da ga pitamo kako je moguće da je u Niš nedavno stigao „beogradski scenario iz devedesetih“ – kalašnjikov iz vozila u prolazu, a malo kasnije to vozilo u plamenu.

A, isti taj gradski šerif mogao bi i da nam kaže kome to u Nišu smeta romska muzika pa je rešio i uspeo da je suzavcem utiša. Novom gradonačelniku će verovatno smetati nacistički natpisi i simboli ispisani na nišavskom keju, pedesetak metara od gradske kuće kod spomenika Šabanu Bajramoviću. Sve to trebalo bi da rešava gradski šerif sa svojom konjicom, ali Niš takvog nema.

Niš ima jednog drugog „Šerifa“. Taj radi samo za sebe – prototip savremenog hajduka. Uzima čovek i više no što mu pripada, dok mu se daje i dok može. Hajdučka družina mu aminovala, mirna mu Bačka.

Niš ima i komunalnu policiju. Oni su tek posebna priča. Strogo birani i selektirani, sa završenom obukom manje specijalnih jedinica, njihovi pripadnici zaslužuju da svoje formacije nazovu imenom još jedne vrste egzotičnih životinja. Kenguri! Poznati su po tome što pri redovnom legitimisanju najpre jako odgurnu objekat legitimisanja, a potom ga „pendreče“ ukoliko se zbog odgurivanja isti uvredi. Hronično im pak promiču „gospoda“ koja smeće iz kuća i stanova izbacuju u ulične kante, a ne u kontejnere, široka ponuda donjeg veša na tvrdjavskom mostu i najlonske šatre izmedju parkiranih automobila u nesrećnoj Obrenovićevoj ulici pred Novu godinu i druge ferije.

Niš ima i najpoznatiju recitatorku za prošlu godinu, a i najpoznatije brvno za ovu godinu. Veliki laureati! Tipični proizvodi hajdučke medijske propagande, koja definitivno ovog Djurđevdana igra na kartu narodnog „slabog pamćenja“ ili na razumljivu užurbanost ljudi koji su krenuli na slavu, pa svratili da odglasaju svoje.
Ali nema Niš samo i isključivo dobru građu za satiru.

Niš ima Univerzitet, Cara Konstantina, FK Radnički, najbolju hranu i vodu u Srbiji, Nišvil, u njemu se leti skupljaju bardovi našeg filma. Niš ima Nišlije u gradu i po svetu, koje ga vole i hoće da ga ponovo učine gradom. Onda će ga i pridošlice i stranci više ceniti. Nišu su potrebne fabrike i radna mesta, ali ne samo ona za jeftinu radnu snagu. Niš je raskrsnica i mesto za sve nas.

Niš je grad! Hajduci, morate to da znate. Da ne kažete posle kako vam niko nije rekao...