Muzika dolazi iz podruma, il s krova

Čekajući Blogoa, odnosno tehničku i jezičku transformacija koja će omogućiti da se na pravno i na legalan način može objaviti moja priča Uspavanka za J.S. posvećena Džonu Salivenu (iako smo mu već stavili i 40 dana, ali nije bitno), rešio sam da napišem ove redove...

Kažu da bi kolumna, po nekom pravilu, trebalo da bude iznošenje ličnog mišljenja na određenu temu ili događaj.

Ovoga puta govorio bih o mišljenu proizašlom iz retrospektive pozorišne sezone. Naime, teksta koji je Željko ovde objavio, a koji sam blagoizvoleo pročitati noćas u pet ujutru, prilikom završetka svog radnog dana.

Slažem se sa tekstom. Da li da kažem u potpunosti ili da ipak ostavim dva do tri posto za rezevru, čisto da nekim dežurnim zlobnicima ne bih ostavio mogućnost za razglabanje?!

Željka poznajem veoma dugo (mada sam ubeđen da me se on ne seća) i drago mi je da mu se mišljenja i stavovi nisu promenili za ovih 11 godina koliko se nismo videli. U tu kasnu zimu (ili rano proleće, ako vam je drago) 2000. godine sarađivali smo zajedno na đačkoj predstavi Zapiši to, Marija. On je bio maturant i uz Davorina Dinića (sadašnjeg člana ansambla Pozorišta lutaka, ispravite me ako grešim) glavna zvezda predstave. Ja sam bio prva godina (što u srednjoškolskom žargonu znači potpuno nebitan) i sastavni deo VIS-a gimnazije „Bora Stanković“ sastavljenog isključivo za tu predstavu. Više od mesec dana, pripremali smo u podrumu gimnazije neke pesme za Dan škole, a u sklopu predstave koja je bila centralni događaj toga dana. Taj šestočlani VIS nakon tog 31. marta nikada više nije viđen zajedno. Imali smo četiri istrumentaliste i dva vokala, muški i ženski. Za Potu, prvu klavijaturu, odavno ništa nisam čuo (neka se javi, ako pročita ovu kolumnu, čisto da se prisetimo starih dana). Za Blažu, drugog klavijaturistu, znam da je u Las Vegasu. Tonča, saksofonista, je, koliko znam, u Klagenfurtu (ili Celovecu, što bi rekli braća Slovenci). Četvrti isntrumentalista Mićko (za neke i Stanko) je u Svrljigu. Muški vokal sam, pretpostavljate, bio ja, a ženski vokal...

Ženski vokal će večeras, u zavisnosti kad će uredništvo objaviti ovu kolumnu) nastupiti na finalnoj večeri emisije Ja imam talenat!

Bio sam oduševljen proteklog vikenda kada sam video da je bila najbolja. Iako sam smatrao da stvarno najbolja i jeste bila (ali nemojte moj sud uzmati kao merodavan jer ja sam pristrasan) iznenađenje za mene je predstavljalo to što je Srbija glasala za opersku ariju umesto za, recimo „Totalni hit, mislim ono“, kako reče Mili za jednu kompoziciju. Nadam se da će me i sutra tako isto iznenaditi (Srbija, prim. aut.) i potvrditi da Niš ima talenat. Draga to svakako jeste, ma šta da se desi!

Na kraju, zahvalio bih se Željku na inspiraciji za ovaj tekst, jer ga svakako ne bih napisao da nisam video njegov i setio se tih dana, kada smo bežali ispred raznoraznih neprijatelja...

U nadi da će ponovo muzika izlaziti iz podruma (il’ s krova) iskreno vaš...