Nišlijski Čkalja

Pored raznoraznih mračnih stvari koje su obeležile proteklu nedelju, desilo se i nešto lepo i pozitivno. Mesto dešavanja - jug Srbije, grad na reci Nišavi, njegovo rodno mesto.

Mesto koje je dalo mnoge velikane. Mesto koje on mnogo voli i koje njega mnogo voli. Mesto koje je, nažalost, počelo da stagnira u vreme njegove najveće snage i kreativnosti i iz te se situacije ne može izvući ni dan-danas.

Mesto koje, mislim, na pravi način nije uspelo da se oduži za njegovo znanje, umeće, bravure i lansira ga u šire okvire od ovih lokalnih. Siguran sam da da je Beograđanin ili Novosađanin o njemu mnogo više čulo i popularnost koju bi stekao bila bi regionalnih razmera.

On se, međutim, skroman kakav jeste, ne žali ni na ovo. Vojnu obavezu je regulisao na vreme. Nikada nije osuđivan, od suda ovozemaljskog; od Boga, kako sam kaže, pretpostavlja da jeste. Ponosan je na činjenicu da poseduje razne članske karte. I „Saveza izviđača“ i „Saveza dramskih umetnika“ i „Saveza dramskih pisaca“ i „Saveza ribolovaca“.

A, još ponosniji na to što nije bio, niti jeste, a šuška se da neće ni biti, član nijedne političke stranke i partije.

Zbog toga mu je, kako sam kaže, imovinsko stanje više nego skromno. Suvlasnik je polovnog automobila, dva deteta ženskog pola i supruge glumice. Ali priznaćete, to je najveće bogatstvo!

Ko je on?

Glumac po rođenju, dramski pisac po opredeljenju, reditelj po ubeđenju!

Odigrao je osamdesetak uloga, napisao dvadesetak pozorišnih komada, izdao nekoliko knjiga. Dobitnik je više mirnodopskih priznanja i nagrada.

Protekle nedelje, proslavio je značajan jubilej – 30 godina umetničkog rada! I to na svoj način. Predstavom.

U predstavi sam ga i ja prvi put video. Ima tome dvadeset godina.

I, kao Bata Stojković u filmu „Idemo dalje“ nisam znao kako je to sve bilo, ali znam da sam se mnogo smejao. Ne zbog toga što sam išta razumeo, već zato što se čitavo Pozorište smejalo!

Kasnije sam, zahvaljujući malom ekranu tv-prijemnika i jednoj lokalnoj televiziji koja je imala milion repriza, uspeo da gotovo napamet naučim „Nišku kabarišku“. I danas je znam. A znam i sve ostale predstave koje su od tada, pa do današnjih dana izašle iz njegove umetničke radionice. Kažem radionice jer on je pravi majstor.

Na najbolji mogući način ume da sklopi i prezentuje naš južnjački humor. I još jednom podvlačim da je velika šteta što nije imao prilike da se predstavi širem auditorijumu jer bi svakako postao miljenik miliona Balkanaca.

Za mene je on bio, jeste i ostaće Nišlijski Čkalja!

Srećan jubilej Riki!

PS. I nakon kraja, reći su samo da je glavni krivac za ovaj tekst gospodin Miroljub Nedović, čijom ću parafraziranom mišlju isti i završiti:

Nišlije o Nišu mogu govoriti sve, pa čak i najveće gadosti; ali, ako neko sa strane kaže nešto ružno o Nišu, ima izede tepanje!