Peta strana sveta

Pišem ovaj tekst u pola tri noću, u nadi da će ga Peđa objaviti čim se razdani...

I, s obzirom na to da ovo nije klasična kolumna, već ODA, molim dežurne pljuvače i hejtere da ovoga puta zaobiđu komentare. I to ne zbog onog koji ovaj tekst piše (jer ja sam već navikao na prozivke raznoraznih pera, đoka, laza, mika ili žika), već zbog onih kojima je ovaj tekst namenjen.

U Nišu je sinoć sve bilo najbolje. Bila je najbolja svirka (rok u pravom smislu te reči); najbolje ozvučenje (još uvek mi zuji u ušima); najbolji gosti (YU grupa, Neverne bebe, Najda Smak, Konstantin); najbolji kompozitor (Kornelije Bata Kovač); najbolji bubnjar (Dragoljub Đuričić); najbolji vokal (Goran Šepa) i najbolja publika (pored nas domorodaca u Nišu su sinoć bili predstavnici Aleksinca, Knjaževca, Bora, Leskovca, Vranja, Pirota, Kragujevca, Novog Sada, Beograda, Modriče, Titograda, Sarajeva, Splita, Skopja... – izvinjavam se ako sam nekoga preskočio, nije namerno).

U hali „Čair“ ste sinoć mogli zateći ljude raznih verskih, političkih i seksualnih opredeljenja (primetio sam, čak, i domino-dame). I nismo se delili ni na istok, ni na zapad, ni na sever, ni na jug. Bili smo Peta strana sveta!

Krenulo je šokom! Na bini se pojavio Gale obrijan do glave. Nakon prve numere, međutim, maske su pale. Doslovno. A mi smo bili oduševljeni.

Prvo veliko uzbuđenje usledilo je kad je počela „Kad ljubav izda“ (da nisam prirodno ćosav dlačice bi mi se nakostrešile od ježenja). I to ne zbog toga što sam imao Svetlanu, (štaviše nikada nisam ni upoznao devojku sa takvim imenom; u mojoj generaciji to ime izgleda nije bilo popularno) već zbog toga što je to PESMA.

A onda su se ređale pesma za pesmom (ili je možda bolje reći pesme nad pesmama), da bih svoj „muzički orgazam“ doživeo kada sam čuo „Mama, tata, vratiću se ja“ (za one koji ne poznaju baš najbolje „lik i delo“ grupe „Kerber“ moram naglasiti da ja nikako nisam incesoidni tip, već da euforiju koju ta pesma izaziva mogu shvatiti samo oni koji isti poznaju)!

Nakon tri sata i četrdeset pet minuta uživanju je došao kraj. Utisci su nedvosmisleni – najbolji koncert na kojem sam ikada bio!

Završiću onim što se desilo na početku, a što me i navelo da napišem ovu priču:

Čovek sa BG tablicama parkira pored mene, prilazi mi i pita: „Gde je hala Čair?“. Pokazujem mu put sav srećan jer je do sada uvek bila situacija da mi iz unutrašnjosti idemo u prestonicu na koncerte, a sinoć su oni došli u Niš!

Hvala KERBERU što je učinio da Niš sinoć bude centar Balkana!

PS: Za 40 godina grupe (leta gospodnjeg 2021.) očekujemo vas ne U već NA „Čairu“!

Stadion je vaš!