Ženski sport ili Neka krene pesma naša...

Sreća prati hrabre!

Sve je počelo pre nepunih deset dana.

I dok je 95% Srba uživalo u utakmicama iz Litvanije gde se održavalo Evropsko prvenstvo u košarci ili noćnim prenosima sa US Open-a, takmičenja pod patronatom USTA, ja sam, kao i po običaju, bio u manjini, u ovih 5% koji su pratili dešavanja iz, nekada susedne a sada ne mnogo daleke Austrije. Tamo se, za one koji nisu upućeni, od 10. septembra održavalo Evropsko prvenstvo u odbojci. Sportu,  koji nikada nije bio dovoljno cenjen, niti dovoljno muški za nas. Mi smo oduvek bili fudbalska, košarkaška, a od skora, Boga mi i teniska nacija!

Kada nas pokrene euforija onda se zainteresujemo za još neki sport, ali, onako, čvršći: rukomet ili vaterpolo, na primer... Odbojka?! Ma to je za slabiće i devojke... To je stereotip koji vlada ovim prostorima već decenijama. Sećam se da su i meni, pre desetak godina, govorili: „Ma mani se od to... Idi treniraj neki muški sport, gde možeš da pokažeš snagu, a ne ovo gde se vas dvanaestorica, ko menekeni, dobacujete s loptu preko mrežu...“

Mišljenje se, nažalost, ni danas nije promenilo. Najgore od svega je to što je i državna politika prema ovom sportu zasnovana na istom stereotipu. Tačno je to da će se nakon osvajanja medalje svi utrkivati da pošalju telegrame saučešća, pardon čestitiki, za uspeh koji su ostvarili na podizanju ugleda Srbije u svetu i bla-bla-bla, ali sve će to biti iz kurtoazije i želje za kićenjem tuđim perjem. A šta je bilo pre toga?!

Pre toga je državna televizija ovaj uspeh ka tronu prenosila na drugom programu. Kao jednu sporednu, nebitnu, stvar! Bitno je da je sve ostalo išlo na prvom. Četvrtfinale sa vice-šampionom Francuskom bilo je na drugom. Na prvom smo gledali poraz od Rusa u košarci... Polufinale sa najvećim favoritom na prvenstvu Rusijom (utakmica koja je, posle finala Svetske lige 2003. i neverovatnog meča Jugoslavija-Brazil, najbolja koju je naša reprezentacija ikad odigrala), takođe na drugom. Na prvom su bili Slagalica, Milka Canić i TV Dnevnik... Za finale su, u vestima, javili da će se možda igrati na prvom ukoliko se do tad završe utakmice Davis-kupa. Ukoliko ne – tu je ponovo drugi program. Davis-kup je na kraju, nažalost, morao da se završi tako kako se završio da bi prenos bio na prvom!

I na šta to liči?! Uspeh momaka koji su se ni od kuda pojavili i posle deset godina (Ostrava 2001.) zaigrali u finalu Evropskog prvenstva čini se da je za ovu državu potpuno nebitan! Izgleda da je u Srbiji ovo ipak samo „ženski“ sport...

A uspeh koji su ostvarili Vlado Petković, Mihajlo Mitić, Ivan Miljković, Saša Starović, Aleksandar Atanasijević, Nikola Rosić, Filip Vujić, Dragan Stanković, Marko Podraščanin, Milan Rašić, Nikola Kovačević, Miloš Nikić, Miloš Terzić i Uroš Kovačević predvođeni sjajnim Igorom Kolakovićem pravi je dokaz da naporan timski rad i stavljanje ekipe ispred pojedinca donose rezltate. Mnogi naši sportisti, selekcije i klubovi mogli bi da se ugledaju na njih.

Srbija treba da bude ponosna.

I Nišlije imaju razloga da budu ponosni jer se i dvojica naših sugrađana nalaze među osvajačima medalja: kapiten i predvodnik ove reprezentacije Ivan Miljković i srednji bloker Milan Rašić.

PS: neka mi Ivan ne zameri, ali mi je celokupan ovaj uspeh miliji zbog Raleta. Pretpostavljam da je i ostalim bivšim saigračima Sikiju, Trifketu, Loliću, Milivojeviću, Peri, Ćiri, Pavlu, Pržiću, Momčilovu, Mikcu, Maksi, kao i treneru Zokiju Nejkoviću, drag uspeh našeg druga. K’o juče se sećam kada ga je Trifke doveo na prvi trening. Pamtim i dan kada je otišao u Crvenu Zvezdu. Pamtiću i ovaj uspeh i biti, nadam se, u prilici da svom klincu u budućnosti (kao Nebojša Glogovac u „Nebeskoj udici“ kada svom govori o Saletu Đorđeviću) ponosno kažem: „Sine, dok je tvoj tata igrao, Milan Rašić je sedeo na klupi!“ ;)

Još jednom bravo Rale, bravo Ivane, bravo momci...

„Neka krene pesma naša, pesma naših odbojkaša...“