Najveći učitelj u mom životu

Pre nekoliko dana mi se desilo nešto što znam da se "nikome" od vas nije desilo nikad. Isterao me je iz takta..

Dok se sećam te situacije, sećam se i jednog učenja iz NLP-a koje kaže: Niko ne može da te istera iz takta bez tvoje dozvole. Istina je da si ti dozvolio da te njegov postupak istera iz takta i odgovornost tvoje reakcije je na tebi. Ali o NLP-u u nekoj drugoj kolumni.

Kad smo već kod takta, isterao me je baš on, moj petogodišnji sin Lazar.

Da li to govori više o meni ili o njemu, ostaviću vama da presudite...

Naravno kao i svaki dobro vaspitani otac na Balkanu (čast izuzecima) izdrao sam mu se iz petnih žila, da prekine, i da ja to neću više da tolerišem. Autoritativno sam zamahnuo prstom, rukom, celim telom i gle čuda....

Lazar je počeo da plače i jeca i prekinuo je to što radi....

Da je ovo samo jedna obicna priča, ja bih ponosno otišao da se častim pivom, a Lazar po kazni u svoju sobu da razmisli. Odakle mu pravo da mene izbaci iz takta? Ja sam ga valjda napravio? On postoji zahvaljujući meni i majci donekle....

Elem, kada se Lazar smirio, a plakao je i jecao desetak minuta, odlučio sam da uradim nešto što se kosi sa onim tipičnim ocem na Balkanu. Porazgovarao sam sa njim kao učitelj sa učenikom

- Lazare, da li znaš da to što si uradio nije lepo?

- Znam, tata.

- Da li voliš kada ti tata viče?

- Ne volim tata.

- Zašto si plakao i jecao?

- Tata zato što kada se dereš, ja pomislim da me ti vise ne voliš, a to me jako jako plaši.....

Skoro sve se završilo kako sam očekivao. Razgovarali su učenik i učitelj, samo, nekako, čini mi se da je podela uloga bila malo neočekivana...

To što su mi suzne oči i dok ovo pišem govori o tome da mi je pružena šansa da naučim jednu jako bitnu lekciju.

Od kada se ovo dogodilo, svakodnevno zahvalim Lazaru za lekciju koju me je naučio iz komunikacije. Rekao sam mu da  kada god uvidi da mi treba nova lekcija, da sam spreman da ga saslušam.

Nakon pet i po godina očinstva shvatam da sam još uvek pacer. Da treba još mnogo da učim, a da su deca, a naročito naša, najbolji učitelji.

Za kraj ostaje pitanje koje postavljam upravo sada sebi:

Gde sam to ja (mi) zaboravio da budem svakodnevno srećan kao dete, da spavam mirno i čedno kao dete, da istražujem kao dete, da se radujem novim i drugačijim informacijama kao dete, da se igram kao dete, da budem kreativan kao dete, da pitam zašto? i kako? kao dete, da volim kao dete, da se smejem kao dete, da budem iskren kao dete da…

Neko ce reći da je kriva svetska kriza, neko neadekvatno "vaspitanje" (kulturološko, demografsko, političko, obrazovno), neko da su krivi roditelji, nekom će biti kriv vaspitač, ili učitelj, nekom komšija, nekom Miloševic, nekom Tadić,...

A ja.....

Ja sam se duboko zagledao u ogledalo. Shvatio sam da sam blagosloven, jer imam tako divnog učitelja. Od ovog trenutka otvoram i oči i uši i osećaje da učim od njega...

A ti?…