Imate li vi nekog komšiju kome treba pomoći?

Siromaštvo je pojelo jezik onima koji nemaju od čega da žive. Mi koji imamo, možemo da se razmećemo stilskim figurama, dok majka i sin u Aleksincu zubima zagrizaju žicu kako bi podgrejali večeru, smlačili vodu i zagrejali sobu, baš pre nego oluja skrene ogoljenu žicu na njihovo živo meso.

Hteo bih da kažem nešto, ali ne mogu jer mi je sirimaštvo pojelo jezik. Moj, i jezik mog komšije, prijatelja, rođaka. Šta reći više na svakodnevnu žalost koju sirotinja tako svesrdno raznosi, a mi, poneki, se tešmio da to nismo mi. Ne želim i ne mogu da dozvolim da imena Mirjane Petrović i njenog sina Darka, sa svega 16 godina, prođu zaboravljena. Samo zato to mi možemo i samo zato što smo svi navikli na tuđu nesreću.

Ali tuđa nesreća nam se nagnojila, nagomilala u dvorištu, iako obraz okrećemo na drugu stranu i nadamo se da će onda proći sama od sebe i kod drugih ljudi. A neće.

Siromaštvo nam je oduzelo književni jezik da kažemo loše stvari na lep način. Kako da lepo kažem da moj komšija nema od čega da živi, dok ja jedem pečenje za Uskrs, Prvi maj, rođendane i slave i preslave.

Ja, zaista, ne umem lepim rečima da se izarazim koliko je teško nekim ljudima, ako ja imam od čega da hranim svoje dete, grejem ga nekim drvima i oblačim nekim odorama, dok sve to oni nemaju. Kojim rečima pričam ja, a kojim moji komšija koji to ne može i nema.

Kako da bilo sta opišem punog stomaka i bilo koju muku onima onih koji spajaju žicu sa žicom da bi preživeli. A koliko je još takvih koji će žicu zagrsiti i moliti se da olujni vetar ne pogodi baš njih?

Besmislena je priča svih nadobudnih punog stomaka. Mnogo je nesreće oko nas i mi smo svi otupeli na tuđu nesreću, misleći da postoji neka naša sreća mimo tuđe nesreće.  

Ogoljene žice struje padaju po svima nama, dok se tešimo da nismo mi ti kojima je isljučena struja, koji nemamo za sledeći obrok ili koje će nas, ne daj Bože, ubiti prejaka struja nas slabića.

Dve žice kojima su ubile dve duše u selu pored Aleksinca, kojima su htele da spremaju jelo, su naša spoznaja nemoći. One su naša najveća tragedija koja može zadesiti sve nas, iako smo uljuljkani u sopstvenu sigurnost, dok čačkamo zube i cvoćkamo nad onim što se drugom dešava.

Da li je majka želela sinu da omogući toplu vodu ili je sin hteo da omogući majci šporet da skuva večeru petočlanoj porodici?!?! Ima li naše majke u tome? Ili naše dece?

Ima li veće tragedije u društvu danas od toga da samo društvo ne moze da omogući svojim članovima osnovne uslove života?!?!

Poginuće ljudi koji su se nelegalno priključili na struju je poraz savremenog društva, poraz svih nas.

Svi mi, kočoperni i nadmeni, zaboravljamo da postoji život i tamo negde mimi nas.

I da taj život treba ponekad i našu pomoć, kao što smo se i hranili njegovom.  

Svi ti ljudi koji nemau struju, hranu, vodu, su tu oko nas. Oni nemaju plaćene račune, rate, kamate, imaju zelenaše koji ih zovu češće nego najbliži članovi porodice, a zovu se često najbližim članovima porodice.

I znam da svi mi nemamo para. Moja porodica nema para da plati sve račune redovno. Ali oni drugi, pored nas, tamo negde, imaju još manje. Ali imaju više nade u ljude i sve nas. I sistem, čak. Iako sistem njih nimalo ne poznaje. I ne priznaje.

Ja znam da mi nemamo da platimo svima njima račune, svima njima rate i kamate. Ali dok svi ostali teraju mak na konac, domaću i stranu politiku, ti ljudi se prikljčuju divlje na struju, žive u grobnicama, žive od ostataka, žive i prehanjuju svoju porodicu od ostataka ovog društva. A mi? Gledamo mirno na sve to?

I na kraju, jesmo li onda svi ravnopravni članovi društva? Ako neko osvaja svet iz blata i mi koji to radimo sa asfalta i iz automobila?

Ko je vaš komšija? Moj je bolestan i često u bolnici.

Ići ću sutra da mu platim račune za komunalije. On svakako ima manje nego ja.

Gde smo svi mi tu?!

Zaboravljeni u svom egu i svojoj blistavosti. Jer, oni nisu vredni kao mi, zar ne?!

Prekosutra ću naći drugog komšiju koji je teškog materijalnog stanja. Moj pas, na kraju, jede više nego neki moj komšija. Njemu ću odneti jedan obrok dnevno.

Jer, nikada više ne sme da se desi da dve žice vrede više nego život, da dva života završe zato što je društvo zaboravilo, zato što smo svi mi zaboravili na njih. Nema pravdanja. Društvo smo svi mi. I dobro i loše. Mi smo oni koji ga činimo takvim kakvim jeste i kakvim nije.

Pa, zato, imate li vi nekog komšiju kome treba pomoći?