Policijska brutalnost

Da li živimo u zemlji u kojoj je policijska brutalnost i bahatost paradigma odnosa države prema građanima?

Da li građanin ima pravo da išta pita bilo koji državni organ, a da mu ne preti u najblažem slučaju prezriv odnos i verbalno vređanje državnih službenika, koji su tu upravo zbog nas, do toga da dobije i „po nosu“ ukoliko traži svoja prava i istakne zahtev za njihovo poštovanje?

Država Srbija, očigledno, neguje prisan odnos sa policijskom aparaturom već duže vreme, dajući joj prevelika ovlašćenja na račun građana. Sa druge strane, građane je stavila u podređen položaj, bez šansi da se taj odnos promeni i unapredi, i još nas ubeđujući da je to prirodno stanje i da bi tako trebalo da bude.

Takav odnos preti da nas odvede u totalitarni režim u kome vi ne znate svoja prava, a i nisu vam potrebna, jer će ih sistem tumačiti i poštovati onako kako mu je volja i u odnosu na situaciju.

U Fergusonu, SAD, već skoro godinu dana traju sukobi lokalnog stanovništva sa policijom zbog policijske brutalnosti i ubistva mladog Afroamerikanca od strane policije. Svedoci smo da se i kod nas to dešava na svakodnevnom planu. Koliko puta smo čuli da su komšiju, rođaka, prijatelja prebili, ponižavali, vređali policajci?!

I koliko puta smo čuli da je policajac kažnjen nakon toga?! Vrlo retko, govoto nikad. Zašto?! Zato što je država i ovde zaštitila sebe i stavila nas u podređen položaj, da moramo da tražimo poštovanje sopstvenih prava, da tražimo puko poštovanje naše ličnosti, umesto da to funkcioniše po automatizmu, na kraju – po zakonu.

U policiji svakako rade i časni, pošteni i sposobni ljudi, čija se dela, nažalost, vide kroz prizmu eksponenata, najčešće bahatih siledžija, koji krstare gradom i, kao šerifi, po sopstvenom nahođenju uvode red.

Jer, postoje mnogo efikasniji načini, to će reći svaki operativac, da se postigne cilj, nego to učiniti pukim zastrašivanjem naroda policijskim krstarenjem po ulicama. Jer, ovoliko policije na ulicama ne videh ni u centru Berlina, Rima, Londona, Sofije, a sigurno se susreću sa mnogo većim izazovima nego Nišlije.
Vreme je da to prestane. Niš je postao policijski grad, više nego ijedan drugi u Srbiji, a nešto se zauzvrat ne osećamo bezbednije.

Vreme je da oni koji treba da sprovode red i pomažu u poštovanju zakona i sami poštuju te zakone i daju primer ostalim građanima. Jedino tako možemo da se osećamo sigurno u ovoj zemlji, gde su nam već uzeli dostojanstvo, a uveliko ograničavaju i fizičko postojanje metodama i merama policijske diktature.

U državi u kojoj policija može sve, a političari ne podnose i ne snose nikakvu moralnu i zakonsku odgovornost, građaninu ostaje ili da se povuče i postane pokret otpora sopstvenom otuđenom čedu, sopstvenoj državi, ili da ustane i glasno kaže, dok nije kasno i dok ne postanemo novi Ferguson: DOSTA JE!