Svi smo mi ološ - sunovrat srpske demokratije

Dok razmišljam o tome kako diktatura u Srbiji sve više jača, stajem u kolonu u koju me razvrstavaju i stavljaju žuti povez oko ruke na kome piše - ološ. Ipak, treba da se zna ko smo mi, a ko oni.

Srbija se sve više polarizuje. Na jednoj strani su oni koji prete, kontrolišu medije i sve tokove novca, sva radna mesta koja su ostala, a na drugoj je plebs, koji bi da kaže nešto, ali ne sme jer bi ipak da prezimi i preživi i ovu godinu.

Oni koji se i usude da kažu nešto odmah bivaju pregaženi masom koja u položaju za početak trke čeka da onaj koji viče, vređa, kontroliše sve, kome svi prete, a opet koji se nikog ne plaši, dune u pištaljku i označi početak kraja nekog, nečeg.

Svi tako postajemo olako ološ, kako je svoje građane častio prvi među jednakima, kog su izabrali ti isti građani, taj svakojaki ološ koji se nakupio u ovoj našoj zemlji i koji se još uvek usuđuje da protivureči, da preispituje i digne svoj glas.

Međutim, kako se sve češće duva u pištaljku, tako sve češći sprint omladine bez misli, osećanja i ličnosti i postaje sve brutalniji, opasniji i žešći. I šta ostaje onda običnom ološu nego da se povuče u svoj omaleni brlog? Taj brlog mu još nisu oteli, plašeći se da izviri, čak i da vidi da li su se i godišnja doba promenila. Jer, što bi ološa i interesovalo da li se bilo šta menja u ovoj zemlji kad mora da veruje da je nama sada i ovde najbolje, i to bolje nego ikada i igde ikom. Pištaljka, taj mig velikog vođe, postaje uslovni refleks na koji svi počinju da se trzaju, da reaguju i krenu da kidišu. Bez povoda i razloga. Samo iz straha. Ili iz nade.

Da li se igde može čuti da takvo ponašanje nije baš svojstveno najvišim predstavnicima jedne zemlje? Ne, jer bi to opet bio povod da neko zvizne u pištaljku i oslobodi horde, da aktivira jugend i posle je taj neko obrao bostan.

Prave se liste, na internetu, po gradovima. Odvaja se žito od kukolja, odvajaju oni koji kritikuju, taj ološ i kukolj koji podriva pregnuća i izgaranja našeg rukovodstva. 

Na drugoj strani ostaju oni koji ćute, koji ne smeju da kažu bilo šta jer bi možda da dobiju posao, ili da ga ne izgube, ili se jednostavno plaše. Oni drugi, ona druga Srbija, ona što je čine drčni, vrli mladi ljudi, bez dana iskustva, postali su kapetani nove vlasti, izvršitelji samo jednog čoveka u zemlji, koji na mig jurišaju iznova i iznova, ubijajući i poslednje izdanke krhke srpske demokratije.

Profesori ćute, mediji ćute, novinari su odavno postavljajući sebi pitanje: "Da li da prehranim porodicu ili ego?" izgubili i svoje dostojanstvo i kriterijume šta je objektivno, a šta je pamflet. Masa korača bezvoljna, bezidejna, praznog pogleda, hraneći se strahovima, psihozama, izlivima besa koji joj se serviraju svakodnevno. 

Više ne trebamo neprijatelje. Oni su među nama. To je prvi komšija, to je najbolji prijatelj, to je devojka ili muž. Svi mogu biti neprijatelji režima i svi mogu biti ološi koji će kad-tad izustiti neku reč protiv i na račun beskrajne vlasti i reći da je sistem u Srbiji suspendovan. Da njega čini jedan čovek i njegova mašinerija, ona koja broji, razdvaja, broji i obeležava ljude, po lepoti, po dugovima, po oblačenju, po mišljenju.

Ljudi se okupljaju po grupama, govore tiho, okreću se i bojažljivo gledaju oko sebe. Plaše se senke. Plaše se nekog ko će ih ubeležiti, zabeležiti, markirati im kuću, obeležiti budućnost. Niko ne sme više da spomene javno ono što svi misle i vide. Niko ne sme ni da pomisli da se suprotstavi onome što nas je sklopilo i preti da udavi. Niko ne sme da ništa da kaže, a svi osećamo da smo meta i samo čekamo kada će nas neko pokupiti u noći i kada ćemo nestati. Metaforički ili bukvalno.

Srbija je danas postala zemlja u kojoj se preko noći nestaje ili postaje. Ljudi strepe kada ćemo dobiti žute trake oko ruku i posebnu kolonu u redu za hranu. Nigde da se čovek i žali, ako i skupi hrabrost, jer je sistem anuliran, sistem se uspostavlja od slučaja do slučaja, od interesa do interesa, naravno onih koji kontrolišu sve, pa i sve i svačije interese.

Niko ne sme da kaže da je ovo uspon fašizma, a sunovrat demokratije i ljudskih prava. Jer i ako kažemo, bićemo razapeti, postati ološ koji ne voli zemlju, koji sabotira rad i sve dobro koje neko tamo negde stvara i ubija se na konferencijama za novinare da nam objasni, dok nas iza kulisa kapetani prebrojavaju i razvrstavaju, kopaju o nama i ono što jeste i nije.  

Za kraj, parafraziracu Tolstoja. Sve demokratije liče jedna na drugu, ali svaka diktatura je posebna za sebe.