Preko plota trava jeste zelenija...

A znate zašto? Kvalitetnija je. A i bolje je održavaju, nekako, svi zajedno.

Studentska ekskurzija, bili smo malo do Baltičkih zemalja. Znate one, što su do pre 23 godine bile pod Sovjetima, pa onda izborile nezavisnost, nešto same počele da rade, mrdaju, grcaju, grade, pa onda došle i do Evropske unije. Punopravne članice, nema šta.

I tamo - ljudi šetaju, rade, smeju se, neki se i ne smeju, ali ne bacaju pikavce po ulici. Ne ostavljaju flaše i smeće po parku i zelenoj travi. A i kad se to desi, da se ne lažemo, subota ujutru je u svakom gradu ista, ljudi koji rade svoj posao ujutru sve počiste i sve nestane. I onda se zazeleni trava na jutarnjem suncu!

E sad - u tome je caka! U solidarnosti. U zajedničkom građenju, rađenju, održavanju, čuvanju. Nikako da naučimo da će svakom pojedinačno biti bolje tek kada svima nama zajedno bude bolje, a ne obratno.

Ne može ceo narod da se šlepa na leđima manjine. Onih jadnih preduzetnika što jedini nešto imaju hrabrosti da urade i grade, sportista koji postižu vrhunske uspehe, univerzitetskih profesora koju su svi odreda pobegli i grade blistave karijere negde u Londonu, Oksfordu, Kembridžu. A onda ih još iza leđa ogovaraju kako je lako njima.

Ne postoji država blagostanja, gde je sve lepo i čisto i ima se para i baš svi su srećni, i duge, kolačiči i cveće na sve strane. Ni Norveška, ni Danska ni Švedska, ni ta Estonija i Letonija... Ono što njihovi građani imaju je mogućnost da možeš lagano da pređeš granicu a da te niko ne dira, ne legitimiše i ne zagleda sliku kao da si traženi Bili d’ Kid (da ne kažem Haški optuženik).

Ono što možes je da popodne prošetaš sa porodicom, uveče odeš u pozorište i na večeru, a da to ne preti da ti opasno uruši kućni budžet za naredni mesec. Ono što možeš je da odeš komotno na letovanje, a da ga ne otplaćuješ narednih 12 meseci, na rate. Pa još i na zimovanje, na skijanje, zamisli.

Ali ljudi koji to mogu u ovim zemljama pošteno rade i zarade za sve to. Iz dana u dan, svakog jutra na posao i pošteno zaraditi platu. Mada i mi bismo tako isto da možemo, zar ne?

I onda ono večito pitanje - šta je starije, kokoška ili jaje?

Da li je do naroda, do nas, našeg mentaliteta, pa sve ove godine nismo mogli da se organizujemo, uredimo, donesemo i pratimo pravila ili prvo treba neko odozgo da nam sredi političku, ekonomsku, socijalnu situaciju u zemlji, pa ćemo mi onda lepo svakog jutra na posao i da uživamo i mi u blagodetima normalnog života?