Javni interes se mora naći u medijima

Na samom početku, moram se unapred izviniti jednom broju novinara i medijskih ljudi koji svakako ne zaslužuju kritike koje će uslediti u ovom tekstu.

Nažalost, moje iskustvo u poslednjih 17 godina pokazuje da su ljudi kojima se sada izvinjavam u manjini u medijima Srbije.

Na tribini u Engleskoj pre par godina, filozof Pol Tejlor rekao je da je glavni problem medija što sebe shvataju previše ozbiljno. Iz takvog shvatanja proizilaze i njihove glavne medijske poruke svim građanima: "Ovo što mi pričamo je ozbiljna stvar, nešto od čega zavisi kako ćete živeti. Morate biti obavešteni da biste znali u kakvom svetu živite…".

Tu nastaje ozbiljan problem. Iz čije vizure mediji slikaju sliku sveta u kom živimo?

U moru dešavanja tokom jednog dana, na koji način mediji biraju svoje priče, i na koji način će nas o njima izvestiti? Da li su baš te priče naši životi?

Problem je baš u tome što sliku sveta u kakvom živimo već odavno kreiraju mediji. I čak i kada smo svesni da je ta slika ozbiljno iskrivljena u odnosu na realnost, čak i uz ogromno javno negodovanje vodećih intelektualaca, umetnika, čak i crkve, ta slika zapravo vrlo brzo postane realnost.

Ima li boljeg primera od činjenice da Fejsbuk profili mladih ljudi u Srbiji danas liče daleko više na turbo-folk spotove iz devedesetih nego na bilo koji drugi uzor koji se može naći u muzici, književnosti i javnom delovanju tih godina?

Medijski pogled na svet uvukao se u doživljaj sopstvenog identiteta svakog od nas. Primer turbo-folka je samo najekstremniji i najprepoznatljiviji. Postavlja se pitanje kakav je taj uticaj na nekim drugim nivoima, možda tananijim i manje vidljivim i prepoznatljivim?

U medijima u Srbiji postoji izvesna težnja da se kompleksna informacija o aktuelnostima u zemlji i svetu pojednostavi do mere "da svi mogu da je razumeju". U tom pojednostavljivanju gubi se mnoštvo informacija, a rekao bih – još više se gube vrednosti.

Uzmimo za primer crnu hroniku, čiji sadržaj čitam sve više i u drugim rubrikama medija u Srbiji ("vest" o 40 dana od sahrane muža Goge Sekulić objavljena je u rubrici ZABAVA na sajtu Blica). Sadržaj vesti crne hronike je takav da se do detalja opisuju scene užasnog nasilja i patnje, monstruoznost nasilnika i počinioca zločina.

Pritom, naravno da se ne vodi računa niti o ožalošćenim licima, niti o žrtvama, a kamoli o čitaocima. Na ovaj način mediji stvaraju otupelost na nasilje kod svojih gledalaca i čitalaca. 

Sa druge strane, u komentarima na ovakve vesti vidimo i neverovatne izlive besa građana. Kletve, pretnje, pozivi na linč i smrtnu kaznu nalaze se kako u komentarima čitalaca vesti na internetu, tako i u naslovima brojnih novina.

Mediji tako stvaraju otupelost prema činu nasilja, a bude ostrašćenost javnosti i potrebu za osvetom. Čak i da se ne složite sa mnom u prethodno iznesenom, složićemo se oko sledećeg – ovakvo izveštavanje ni na koji način neće doprineti smanjenju nasilja u našem društvu. Naprotiv.

Na nacionalnoj i lokalnoj političkoj sceni slika je dosta liči na priču o turbo-folku.

Politička scena je postala jedna vrsta estradne scene upravo zahvaljujući medijima. Politike, zakoni, odluke Vlade predstavljaju se isključivo kroz prizmu izjava i stavova političara, vlasti i opozicije. Pritom, vrlo je mali broj priloga koji se bavi time kakav realan uticaj imaju svi ti akti na živote građana. Kao da niko ne vidi vezu između produžavanja obaveznog radnog staža potrebnog za penziju i ogromne nezaposlenosti mladih koja se ovim merama samo pogoršava.

Domaća politička scena, pre svega u želji za medijskom popularnošću, baš kao i u slučaju starleta, obiluje banalnim izjavama koje služe samo za pokazivanje moći političara. Pristajanje medija na takve estradne nastupe političara, bez odgovarajućeg kritičkog osvrta, samo dodatno stvara osećaj nemoći kod građana i umanjuje želju za javnim delovanjem i debatom.

Mediji danas, možda više nego ikada, svesno ili nesvesno, stvaraju sliku neograničene moći političara u odnosu na nemoćne građane, koji sve što mogu da urade jeste – da kukaju i čekaju da im Vučić, Nikolić, Dačić, Đilas, Tadić, Koštunica reše sve probleme: iznesu ih iz smetova, spasu od poplava, nađu im posao.

Pojednostavljivanje i banalnost u medijskom izveštavanju najdalje ide u prikazu vesti iz sveta. Najbolji primer je prikazivanje sukoba u Ukrajini. Ceo sukob se predstavlja gotovo isključivo kao politički, taktički značajan za dve zemlje (Rusiju i Ukrajinu) i svet, sukob koji rešava odnos moći velikih sila.

A sa druge strane, samo povremeno se pojave slike koje ukazuju na mnogo kompleksniju sliku života na toj teritoriji. Istorijski podaci se olako izvlače iz konteksta, a užas rata samo se naslućuje kroz povremeno spomenutu statistiku u vezi sa brojem poginulih i ranjenih.

Dobijam utisak kao da mediji jedva čekaju da objave da je jutros novim sukobima prekršeno još jedno primirje, jer je to u krajnjoj liniji neuspeh omraženih nam Rusa ili Amera. Sve što se iznese u javnost ne podstiče ničiji osećaj odgovornosti da je potrebno nešto preduzeti da bi ubijanje prestalo.

Verujem da je jedina posledica objavljivanja ovakvih vesti na ovakav način samo dalje produbljivanje jaza između ostrašćenih pristalica Rusije i pristalica Zapada u Srbiji. Čemu to služi? Hoćemo li na taj način dobiti društvo koje oseća odgovornost da bude deo globalnih napora da se uspostavi trajan mir i spreči dalje ubijanje (ne govorim o politakama država, već o građanskim akcijama koje se dešavaju širom sveta i koje se, naravno, ne vide na našim medijima)? Ili ćemo možda postati društvo koje priželjkuje ratove i konflikte kako bismo ispravili sve istorijske nepravde, nepravde koje prepoznajemo samo zahvaljujući sopstvenom užasno ograničenom poznavanju sveta koji nas okružuje?

I tu dolazimo do banalnosti i banalizacije naših života. Poput Fejsbuk profila mladih u Srbiji, ovdašnji mediji nam i danas svojim izveštavanjem menjaju naše prirodne, ljudske profile – karakter, ponašanja. Kao društvo gubimo fokus. Potrebu da se borimo za nečiji život zamenjuje nam potreba da osudimo zločinca koji je život oduzeo. Potrebu da pristojno živimo zamenjuje nam potreba da kandidat naše političke opcije bude pametniji od njihovog. Potrebu da imamo mir, zamenjuje nam potreba da u ratu pobede "naši".

Ono što brine jeste da je teško očekivati da će mediji promeniti svoje prakse o kojima ovde pišem. Pritom, na ovaj način mediji samo doprinose daljem urušavanju bilo kakvog sistema vrednosti u društvu, a grade politički ostrašćeno i na nasilje oguglalo društvo, nesposobno da se pokrene i učestvuje u bilo kakvoj kontstruktivnoj debati, nemoćno da reši svoje osnovne egzistencijalne probleme, bez ikakve ideje kako da dobije bolje obrazovanje, zdravstvo, kulturu, posao.

Javni interes se mora naći u medijima.

Medijska neutralnost ne sme postati izgovor za neodgovornost medija.

Mediji mogu da otvore prostor za ozbiljnu, kredibilnu, konstruktivnu debatu o društvu u kojem živimo. Na taj način će ohrabrivati kritičko mišljenje, toliko potrebno za svaki napredak.

Bez kritičke svesti ne možemo da budemo u stanju da prepoznamo uzrok nasilja i da se stvarno borimo protiv njega, ne možemo da budemo u stanju da prepoznamo kvalitet u životu, nismo u stanju da razlikujemo umetnost od kiča, ne možemo da preuzmemo i mi sami odgovornost.

*Tekst je nastao povodom Studije izvodljivosti o potrebi formiranja novog medijskog fonda koju je uradio Media&reform centar Niš uz podršku ISC i USAID.