Zašto kažeš Srbija, a misliš Beograd?

Ove jeseni četvoro mojih prijatelja je napustilo Niš. Nije reč o očajnim ljudima kojima je ugrožena egzistencija. I nije reč o mladićima i devojkama koji kreću na fakultete ili traže svoj prvi posao. Svo četvoro su ostvareni ljudi od oko 40 godina starosti, fakultetski obrazovani, sa puno znanja i iskustva u svojim oblastima, sa stabilnim poslovima u Nišu. Šta je onda bio njihov problem?

Evo kratkog rezimea njihovog nezadovoljstva. Prijateljica pre neku godinu nije mogla da odabere bezbolan porođaj u Nišu, ali uz malo keša na ruke, ta mogućnost je postala dostupna. Ne suprotno proceduri, već negde odmah izvan nje. Drugi prijatelj je dobio posao u Beogradu koji je mnogo manje zahtevan i odgovoran od onog koji je obavljao u Nišu, i platu koja je čak 4 puta veća od njegovih niških primanja. Prijateljica je zbog političkih promena u gradu tokom 2016. morala da ustupi svoje radno (ne funkcionersko) mesto u javnoj instituciji partijskom kadru.1 Umetnica iz Niša je dobila priliku da izlaže u inostranstvu, ali da bi slike prenela preko granice bilo je potrebno da najmanje jedan dan provede u putu i plati priličnu sumu da dobije nešto što se zove ATA karnet koji izdaje Privredna komora samo u Beogradu. Valjda „pravi umetnici“ i ne postoje van Beograda.

Puno ljudi koji žive u manjim mestima u daleko težim uslovima će s pravom imati prigovore na ovaj tekst. Šta da kaže stanovnik Bosilegrada kome je najbliži zdravstveni centar na 60 kilometara od kuće, u Surdulici? I u Šidu i Bosilegradu sam čuo rečenicu: „Ljudi ovde nisu protiv migranata, naprotiv: bez njih nikada ne bismo dobili sredstva da sredimo školu, ambulante“. Svratite i do Crne Trave gde je prosečna plata ispod 26.000 dinara, što znači da mnogo ljudi u ovoj opštini ne prima ni toliko. U nekim selima na jugu Srbije najmlađi stanovnik ima 60-ak godina. Kako su u Srbiji lokalne zajednice postale mesta tako teška za život? I zašto u Evropi ljudi beže iz većih mesta u udobniji život malih gradova, dok je u Srbiji život malih naselja pred izumiranjem?

Zaposleni u Srbiji do 5. jula svake godine rade za potrebe budžeta države Srbije. Tek od 6. jula počinju da zarađuju za sebe: na svakih 1.000 dinara plate, naš poslodavac državi daje oko 650 dinara za poreze i doprinose. Drugim rečima, kada primimo 1.000 dinara, zaradili smo 1.650 bruto. A kada odete u kupovinu, država nam najčešće uzme još 20 odsto PDV-a. Dakle, na kraju dobijamo samo 800 dinara, a država nam je uzela 850. Pa ako joj dajemo toliki procenat svog novca, zašto nema kvalitetnih usluga na lokalu?

Put našeg novca kroz budžete daje najbolji odgovor na ovo pitanje. Po informacijama iz ministarstva finansija, od 10 dinara koje date državi 9 uzima republika, a samo 1 lokalna samouprava. Situacija je malo bolja u Vojvodini, ali ne mnogo. Dakle, premijer raspolaže sa 9 dinara, a gradonačelnik ili predsednik opštine sa samo jednim.

Srbija od 2007. neprekidno menja zakone u vezi sa finansiranjem lokalne samouprave i ishod ovog procesa je neprekidno smanjivanje lokalnih budžeta zarad konsolidacije republičkog/centralnog budžeta. Zadnja takva promena stupila je na snagu 2017: država je smanjila prihode lokalnih samouprava od poreza na zarade i taj novac prebacila u centralni budžet, uz dva obećanja: 1) da će kroz transfere republika obezbediti da lokalni nivo dobija isti iznos kao ranije i 2) da će obezbediti pravedniju preraspodelu. Drugim rečima, ovim sistemom će ugroženije opštine dobiti više novca, a bogatije će se odreći dela svojih finansija. Nazovimo to Robin Hud sistemom. Prvo obećanje je ispunjeno – prema zvaničnoj statistici, u ovoj godini primena novog zakona nije dramatično uticala na ukupne prihode lokalnih samouprava u odnosu na 2016. godinu.

Drugo obećanje nije ispunjeno. Robin Hud je zapravo bio prerušeni Super Hik iz Alana Forda. Uspostavljena je nova centralizovana kontrola nad pitanjem koja lokalna samouprava će dobiti/imati (čitaj poslušnici), a koja neće imati/dobiti sredstva. Pa je tako Beograd u prvoj godini primene ovog zakona, pozivajući se na ugroženost budžeta grada, dobio 100 miliona dinara od republike, dok neki drugi, daleko ugroženiji gradovi nisu dobili skoro ništa. Valjda su novogodišnji ukrasi u Beogradu važniji od ambulante u Vučju.

Podaci EU govore o drugačijoj praksi. U proseku, na nivou EU (Izvor: Eurostat za 2015) na 10 evra ukupnih javnih prihoda oko 3,1 evro dobija lokalni nivo, a 6,9 evra centralni. Ovaj prosek je varljiv, jer uključuje i države kao što su Malta, Kipar i Luksemburg. Kada iz računice izostavite ove gradove-države, prosek se podiže ka 40% koliko ide lokalu. Naravno, Skandinavija prednjači sa skoro polovinom novca koji ide lokalu. Lokal ima svoje zaštićene izvorne prihode, a centralni nivo dodatnim izdvajanjima podržava one koji su manje razvijeni kroz politike regionalnog razvoja. Tako se na lokalu razvija infrastruktura, neke od najboljih škola i umetničkih galerija se nalaze u malim mestima, gde je u porastu i odgovorno korišćenje prirodnih resursa.

Bez novca, u Srbiji lokal ne može da ulaže u svoju infrastrukturu, usluge i ljude. Kod nas nema politike ravnomernog regionalnog razvoja, pa nije čudo što su razlike između bogatih i siromašnih zajednica među najvećima u Evropi.

Kako dalje teče proces centralizacije? Srbija ima izborni sistem u kojem šefovi partija odlučuju o svim kandidatima na svim nivoima. Takvim sistemom, gde građani možda biraju i Darta Vejdera kao poslanika/odbornika a da toga nisu svesni, obesmišljeni su lokalni izbori. Čak i ako ovako namešten sistem ne pruži očekivani rezultat za najjače partije, kroz sistem „preletanja“ lako se obezbeđuje većina na lokalu.

Partijski lideri u Beogradu potom postavljaju gradonačelnike i predsednike opština, često ljude nepoznate u lokalnim zajednicama. Lokalni političari se udvaraju Vučiću (pre toga Tadiću) kako bi što više dobili za sebe. Njima su važna i poznanstva u ministarstvima, jer se i tamo ponešto može izmoliti. Još ako se pojavi zajednička fotografija sa vođom u nekom mediju, nema kraja sreći i blagostanju lokalnog partijskog kadra. I sve što je vođi potrebno, lokal će neodložno isporučiti. I tako očigledno i neskriveno, politički sistem se zasniva na klijentelističkom odnosu lokalnih političara prema centralnim vođama. Građani i njihove potrebe ne stižu na red sve do predizborne kampanje. A i tada smo pre svega topovsko meso za prazna obećanja.

Ako želite da nešto promenite kao građanin na lokalu, sva vrata su vam zatvorena. Recimo želite promenu u školi u svom gradu? Teško. Pa pobogu, u Srbiji direktor osnovne škole ne može biti postavljen bez saglasnosti ministra prosvete. Broj osnovnih i srednjih škola u Srbiji je 3.568, pa vi vidite o kakvom kapacitetu je reč. Doduše, dešavalo se i da na pitanje novinara koliko ima škola u Srbiji u ministarstvu kažu da nemaju tu informaciju.

Postoji i uticaj skrivenih moći na političke procese u Srbiji, kao što su finansijski lobiji i kriminal. Kada je politička moć koncentrisana u Beogradu, onda je logično da će se oko te moći koncentrisati i svi drugi koji žele deo kolača. I naravno, poslove na lokalu će dobijati ljudi i firme koji su na izvoru informacija i odlučivanja, neposredno oko ministarstava i donosilaca odluka. Zato širom Srbije viđate službena vozila sa beogradskim registracijama. Reč je o firmama koje su dobile tendere da obavljaju poslove na lokalu iako taj grad ne poznaju, iako su njihovi troškovi makar za cenu putnih troškova, a onda svakako i za cenu većih plata nesrazmerno viši od lokalnih firmi. U izboru da se iz prazne gradske kase plati dug nemoćnoj lokalnoj firmi ili beogradskom biznisu bliskom partiji, gradonačelnici znaju da je važno zadovoljiti partijske šefove. Mnoge lokalne firme nestaju zbog nemogućnosti da naplate svoja potraživanja od lokalne samouprave.

Neverovatno je da javni autobuski prevoznici (izuzev Niš ekspresa) po Nišu i okolini voze sa beogradskim tablicama. Šta mislite, gde ide lokalna komunalna taksa za registraciju njihovih vozila? Na lokalu je tako, zajedno sa novcem iščezla i politička moć. Kvalitetni ljudi se ne uključuju u lokalnu politiku, jer ne žele da budu deo klijentelističkog i podaničkog sistema. Sa republičkog nivoa stalno stižu analize koje govore o slabim kapacitetima lokalnih samouprava, misleći pre svega na ljudske resurse. Što je najgore, oni time ne ocenjuju kapacitete naših gradova, već partijskih ljudi koje su sami postavili.

Politički proces kreće od građana koji plaćaju porez, a sa njima treba i da se završi tako što oni od države dobijaju ono što im je potrebno: dobro zdravstvo, obrazovanje, pošteno sudstvo, bezbednost, brigu o onima koji nemaju… I to tamo gde žive. To nam neće biti poklonjeno, posebno nama van Beograda i Vojvodine (koja je našla svoje načine da se suprotstavi beogradizaciji, ali ne i da izbegne novosadizaciju).

Izlaz iz ove situacije moja organizacija (Nacionalna koalicija za decentralizaciju – NKD) vidi pre svega u dve ozbiljne reforme. Prva je promena izbornog sistema sa ciljem razbijanja partijskog i institucionalnog klijentelizma i jačanja odgovornosti izabranih ljudi prema građanima. Personalizacija se može obezbediti i u proporcionalnom sistemu, uz veći broj izbornih jedinica. Promenom izbornog sistema na centralnom i lokalnom nivou radimo na izgradnji novog profila lokalnih političara, narodnih poslanika na republičkom nivou i novim odnosima između centralnog i lokalnog u Srbiji.

Druga važna reforma bi morala obezbediti više sredstava na lokalnom nivou i veći i lakši pristup prirodnim i drugim resursima lokalnom i, što da ne, regionalnim nivoima vlasti. Ovako su neke od najsiromašnijih opština u Srbiji u neposrednoj blizini Kopaonika koji generiše ogromne prihode – ali ne za ljude koji tu žive. Potrebna nam je promena, koju ne treba čekati iz Beograda.

* Tekst je u celosti preuzet sa portala Peščanik