Osnivanje SANU

U svim enciklopedijama pod odrednicom SANU može se naići na podatak da je mesto osnivanja ove institucije Beograd. Tako, pored ostalog, piše u Maloj Enciklopediji “Prosvete” da je “Srpska akademija nauka i umetnosti osnovana 1886. godine u Beogradu”(izdanje iz 1978 .godine, knj.III, 291).

Ovakve “omaške” ni u kom slučaju nisu slučajne. Činjenica da je tih godina otvoren veliki broj ambasada i konzulata i da je taj isti grad samim tim postao prestonica Srbije, nimalo nije odgovarala zvaničnoj politici koja je, uprkos ovim težnjama kralja Milana, stolovala u Beogradu. Odgovor na pitanje šta je navelo Milana Obrenovića da najviše političke institucije premesti u Niš, može se objasniti na više načina.

Odmah po oslobođenju Niša od Turaka 11. januara 1878. knez Milan je počeo da ovaj grad pretvara u drugu prestonicu Srbije.

Već 1885. godine u gradu na Nišavi su otvoreni austro-ugarski, nemački, francuski, italijanski, engleski, ruski i turski konzulati. Otvaraju se škole i štedionice, dižu i obnavljaju crkve. Ttrgovina počinje ubrzano da se razvija od 1888. kada je Niš povezan železničkom prugom sa Beogradom. Sam knez Milan je često i rado boravio u Nišu i okolini. 1882. godine izgradio je kod sela Toponica lovačku kuću.

Teško je tačno reći šta je Milan Obrenović značio Nišu. Sama činjenica da je bio prvi srpski vladar koji je oslobodio Srbe Niša od turskog ropstva bila je dovoljan razlog da se u ovom gradu razvije kult dinastije Obrenović. Ni kasnije, za vreme nepopularnog Aleksandra Obrenovića, ni u prvoj deceniji vladavine Petra Karađorđevića nije izbledela slika oslobodioca Niša u sećanju Nišlija.

Ostaće zapisano da je nakon ratova 1877-78. ruskom konzulu, koji je došao zbog zahteva Bugarske da joj bude priključen i Niš, knez Milan rekao, pokazavši mu Ćele–Kulu: ”Kada Vaša Ekselencija bude videla povrh ovih glava i moju, onda će Niš biti bugarski!”.

Tada srpski knjaz počinje, razočaran u Rusiju, da traži podršku u Austro-Ugarskoj što će obeležiti njegovu vladavinu. Preko Austro-Ugarske i Nemačke knjaz Milan je uspeo da na Berlinskom kongresu 1878. vrati pod okrilje Srbije niški, pirotski, vranjski i toplički okrug. Odredbama Berlinskog kongresa samostalnost je priznata kneževinama Srbiji i Crnoj Gori.

Činjenica je da je knez i potonji kralj Milan u Nišu mogao da sprovede bez zazora sve ono što mu u Beogradu nikada ne bi prošlo. Pritešnjen jakom opozicijom u Beogradu, koja ga nikada nije iskreno volela najviše zbog njegove autokratske prirode, kralj je svoje stalno mesto za odmor i pribežište pronašao u novoosloboćenim krajevima. Daleko od kritičkog oka svevideće prestonice Niš je za kralja Milana bio pravi raj – okružen ljudima koji su ga poštovali ne samo kao svog vladara već i kao oslobodioca, on se ovde osećao sigurnije nego igde.

Kako je često imao običaj da kaže, u Nišu je imao kome da bude kralj.

Samo premeštanje Narodne skupštine u Niš predstavlja očajnički čin vladara autokrate željnog da se skrije od kritičkih pogleda nedobronamerne opozicije.

Narodna skupština prvi put je zasedala u Nišu  21. novembra 1879. i tom zasedanju je prisustvovala kneževska porodica – knez Milan, kneginja Natalija i prestolonaslednik Aleksandar Obrenović.

Tom prilikom je Milan izrazio svoje veliko zadovoljstvo zasedanjem Skupštine u “slavnom gradu Nišu”. Narodna Skupština je zasedala u Nišu u periodu 1879-1880. i 1883-1886. godine, kada je Niš zaista bio druga prestonica Srbije.

Na zasedanju Narodne Skupštine Srbije 13.novembra 1886. godine, održanom u zgradi prve niške osnovne škole „Sveti Sava“, koja se nalazila u dvorištu Saborne crkve, donet je i Zakon o osnivanju Srpske Kraljevske Akademije.

Potreba za osnivanjem nacionalne akademije bila je više nego razumljiva. Velika škola i Srpsko učeno društvo su dugo bili stožeri srpske naučne i prosvetne misli. Međutim, to nije bilo dovoljno. Potreba za objedinjavanjem znanja u jednu instituciju bila je od nacionalnog interesa i više nije smelo biti odlaganja.

Ovlašćenje knjaza Milana Obrenovića o osnivanju Akademije u jednom svom delu glasi:

Na predlog našeg ministra prosvete i crkvenih poslova a po saslušanju ministarskog saveta rešili smo i rešavamo:

Ovlašćuje se naš ministar prosvete i crkvenih poslova da podnese narodnoj skupštini, sazvanoj za 1886. godinu, predlog za osnovni zakon kraljevske srpske akademije.

Načelnik ministarstva prosvete i crkvenih poslova neka izvrši ovaj ukaz.

U osnivačkom aktu stoji i sledeće:

Državna vlast saslušaće svagda mišćljenje akademije srpske pri davanju, pri održavanju, pri predlaganju državne pomoći društvima lekarskim, umetničkim, tehničkim, pravničkim, učiteljskim, arheološkim, bogoslovskim ili nacionalno- prosvetnim kao i društvima za negovanje književnosti i za širenje nauke.

Ostaće nepoznato u kojoj meri su potonji vladari zaista “svagda saslušavali mišljenje akademije” u pogledu nacionalnih ciljeva Kraljevine Srbije. Sama činjenica da su članovi ove Akademije do Prvog svetskog rata aktivno učestvovali u pravljenju i sprovođenju kulturno-političke slike o Srbiji dovoljno govori o tome da su itekako vladari slušali glas nauke. Ovo naročito važi za period vladavine Petra Prvog Karađorđevića kada su Srbiju u svetu dostojno predstavljala imena poput  Stojana Novakovića, Jovana Cvijića, Tihomira Đorđevića, Veselina Čajkanovića…

U Arhivu Srbije u Beogradu čuva se zbirka originalnih dokumenata iz Niša u vezi sa donošenjem Zakona o osnivanju Srpske kraljevske akademije. Niš može da se pohvali da je, u vreme dok je bio druga prestonica Srbije, u kojoj je zasedala Narodna skupština, doprineo osnivanju hrama srpske nauke.

Nacionalna Akademija je uvek predstavljala kulturni krem svake zemlje, najveću svetinju, hram nauke. Postojanje ove institucije je od nemerljive važnosti za bilo koju zemlju, kako u naučnom, tako i u političkom životu. U Srbiji je akademija najpre osnovana pod imenom Srpska Kraljevske Akademija (SKA) što je i bila do 1945.godine. Potom je, po završetku Drugog svetskog rata, pod opterećenjem druge ideologije prestala da bude kraljevska i do 1955. ostala samo Srpska Akademija Nauka (SAN), da bi od 1955. Godine dobila sadašnje ime Srpska Akademija Nauka i Umetnosti (SANU). Trenutno se vodi borba da se Akademiji vrati prvobitno ime – Srpska Kraljevska Akademija.

(tekst sam objavio u nekom PRESSINGU,pojma nemam kojem)