Prestonica (ne)kulture

Ovih dana Beograd je sam sebe predložio da neke od narednih godina bude jedna od evropskih prestonica kulture. Objektivno, u našoj maloj u suviše suženoj Srbiji, Beograd bi možda ispunjavao sve uslove sa svim iskorišćenim i neiskorišćenim potencijalima prestonice jedne države. Ali, ima tu jedna začkoljica koja Beograd ipak čini sedmoglavim čudovištem, alom koja bi da proguta sve što može i dokle joj oko seže.

Ideja celog projekta da svake godine jedan ili više gradova nose naziv Evropske prestonice kulture jeste smanjenje nivoa centralizacije makar u kulturi i decentralizacija iste. Iz tog razloga od 1985. godine, pa do ove nijedna nacionalna prestonica nije bila i prestonica kulture za tu godinu.

U Grčkoj je to bio Solun, ove godine su u Mađarskoj Pečuj, Turskoj Istambul...

Ljudi iz Beograda dalje od Avalskog tornja očigledno ne vide niti, što je još gore, žele da vide da je ovo igra u kojoj postoje davno ustanovljena pravila.

Pogrešno bi bilo reći da je rukovodstvo grada Beograda neobavešteno, još pogrešnije da ne zna šta radi. Kad god sam to pomislio, bivao sam uveren u suprotno. Beograd, u svoj svojoj samobitnosti, tačno zna šta radi. Za njega se Srbija završava ispod Save i Dunava a sa istom ima veze zahvaljujući Žikinoj ''Šarenici'' i Bajićevim ''Selo gori,baba se češlja'' projektu.

Umesto da kandidati za evropsku prestonicu kulture iz Srbije budu Vranje, rodni grad jednog od najvećih srpskih književnika i realista uopšte i ava Justina Popovića, Kikinda ili Zrenjanin sa svojim književničkim krugom na čelu sa Miroslavom-Mikom Antićem i čitavom plejadom slikara ''naivaca'', Donji Milanovac sa vanserijskim Lepenskim virom i mnoštvom nalazišta, obližnjim Hajduk Stankovim i Mokranjčevim Negotinom ili makar Sremska Mitrovica sa fantastičnim arheološkim lokalitetima i pričom o gradu u kome su svetlo dana ugledala četiri rimska cara – dakle, umesto svega toga Beograd je rešio da otme sve što može u igri u kojoj nema izgleda na uspeh.

Šta nam to govori o Beogradu a što ne znamo? Ništa osim što potvrđuje da je dotični rupa bez dna, da je autistično nastrojen prema ostalim delovima ove Srbijice i da očigledno nije upoznat da mora još nešto da postoji kako bi on bio i ostao glavni grad nečega.

Što bliže Beogradu, to dalje od pameti, govorio je moj prijatelj. Žao mi je što su o njemu najlepše pevali oni koji nisu iz Beograda – Duško Radović i Momo Kapor - i što će i ovo, poput mnogih prethodnih gluposti, proći Beogradu.

I setim se jedne od čuvenih replika Bore Đorđevića na poznatu pesmu:

Beograde, Beograde,
U bodljikave žice nek te ograde...