Mocart i Rahmanjinov 

Mladi niški pijanista Kristijan Vučković, još uvek student klavira na Fakultetu umetnosti, nastupio je kao solista u Trećem koncertu za klavir u d-molu op. 30, Sergeja Rahmanjinova. Izbor ovog dela sam po sebi predstavlja ogroman izazov za svakog pijanistu, budući da je ovaj koncert jedan od najtežih u čitavoj muzičkoj literaturi za klavir.

Rahmanjinov je ovo slavno delo završio 1909. godine u Drezdenu i sam ga premijerno izveo na koncertu iste godine u Njujorku sa dirigentom Valterom Demrošem. Posle nekoliko intervencija nad partiturom ovog dela, Rahmanjinov je ponovo izveo Treći koncert naredne godine, ovoga puta sa velikim kompozitorom i dirigentom Gustavom Malerom, koji je imao visoko mišeljenje o ovom koncertu.

Odmah posle premijere delo je doživelo veliki uspeh: izvodili su ga svi najveći pijanisti 20.veka kao komad koji potvrđuje najvišu pijanističku reputaciju. Interesantno je da se pijanista kome je Ramanjinov posvetio ovaj koncert, njegov drug iz mladosti, Jozef Hofman, nije usudio da ga javno izvede zbog velike složenosti klavirske partiture.

U prvom delu koncerta čuli smo Mocartovu C-dur simfoniju K452, sa podnaslovom „Lincerska simfonija“. Simfonija je dobilo naziv prema gradu Lincu u kome se Mocart sa mladom ženom Konstancom zaustavio pri povratku iz Salcburga za Beč. U jednom pismu ocu kaže da mu je bila neohodna jedna veća simfonija za koncert koji je trebalo da se održi za nekoliko dana, a on nije imao pripremljeno ni jedno veće orkestarsko delo. Za samo tri dana, novebra 1783.godine, mladi genijalni kompozitor, koji je tada imao tek 23 godine, napisao je iz glave potpuno novo delo koje je oduševilo publiku.

Ova simfonija je remek-delo klasičnog stila, čista muzika oslobođena svake vanmuzičke asocijacije. Od svih kompozitorovih dela ovde se u najvećoj meri ogleda uticaj Hajdnovih simfonija i njegovog simfonijskog stila. Jasnih melodijskih linija i prozračne orkestarske fakture, ona je više okrenuta apolonskom principu svetlosti i jasnoće nego simfonijskoj razradi. Dirigent, maestro Svilen Simeonom, interpretirao je ovu simfoniju stilski perfektno sa osećajem za detalje i finu melodijsku artikulaciju.

Lirska kantilena drugog stava je zaista plenila umetničkim doživljajem: korpus gudačkih instrumenata je bio na visini zadatka a trube i timpani su podvlačili pomalo tragičan karakter koji dominira ovim stavom. Orkestar je pokazao odličnu usviranost i visoku intonativnu kulturu. Sve linije drvenih i limenih duvača bile su precizne sa odmerenim udarima timpana koji su podvlačili svečani karakter cele simfonije. Lično smatram da je izvođenje ove simfonije veliki interpretativni uspeh Niškog simfonijskog orkestra koji pokazuje stalni napredak pod vođstvom maestra Svilena Simeonova.

Nastup mladog pijniste Kristijana Vučkovića (rođen 1999.godine), bio je veliki uspeh za njega i nišku pijanističku školu, koja je zadnjih godina dala odlične mlade pijaniste koji su ostvarili i međunarodne nagrade i priznanja. Njima se pridružuje i Kristijan Vučković koji je trenutno student druge godine na Fakultetu umetnosti. Stavljanjem na repertoar ovo delo, pijanista je sebi postavio najviše zadatke i u tehničkom i naročito u interpretativnom smislu. Ogromni tehnički zahtevi bili su u najvećoj meri svladani, iako se osećao svojevrsni umor od generalne probe koja je u izvesnoj meri emotivno iscrpla solistu.

Kristijan Vučković poseduje veliki pijanistički talenat i odličan tehnički potencijal koji je pokazao uzornim izvođenjem ovog koncerta. Sigurno je da je potrebno još mnogo vremena i rada da se dođe do pravih umetničkih i interpretativnih dometa, ali je to bio prilično uspešan izazov mladosti. Na veliko odobravanje publike koja je sa odušvljenjem prihvatila nastup mladog pijaniste, Kristijan je kao dodatak izveo Skrajbinovu Etidu u cis molu op. 52, delo rafinovanog pijanizma koje se idealno uklapa u koncepciju njegovog nastupa.

Dirigent, maestro Simeonov, suvereno je vladao velikim orkestarskim aparatom i složenom simfonijskom fakturom ovog koncerta - svakog trenutka je vodio računa o složenim ritmičkim izazovima kojima obiluje ovo monumentalno delo sa početka 20. veka.

Verujemo u odličnu pijanističku budućost Kristijana Vučkovića!