Lična akcija ili zakoni?

Veoma zanimljiv i hvale vredan je potez direktora KC Niš Zorana Radovanovića koji je zamolio prijatelje, kolege i ostale da ga ne pozivaju u vezi sa tekućim zapošljavanjem novih doktora u toj ustanovi. Nema sumnje da će ovaj zapis koristiti svi oni koji budu pisali o funkcionisanju korupcije u Srbiji.

Doktor Radovanović je privukao pažnju javnosti još pre dve godine kada je javno pozvao građane da se njemu lično jave ako im neko traži mito. U međuvremenu su uhapšena dvojica lekara (avgust 2013. i oktobar 2014) Kliničkog centra, osumnjičena da su tražili mito. Nije objavljeno da li su se građani javili direktoru da prijave te slučajeve ili direktno policiji.

Šta je bitno? Da bi ovaj "vapaj" da se ne traži veza imao efekta, i to dugoročnog i ne samo u KC Niš, i da neko ne bi sumnjao da je reč o marketinškom potezu (direktor je inače i visoki partijski funkcioner, u SPS, a do 2014. je bio i narodni poslanik), potrebno je primenjivati već postojeće zakonom uspostavljene mehanizme koji treba da spreče "intervencije" i pritiske na javne funkcionere.

Ti mehanizmi su uspostavljeni Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije i odnose se na sve vrste pritisaka - od zapošljavanja, preko uticaja na sudije ili tužioce, pa do pritisaka za dodelu javnih nabavki. Funkcioner je, naime, dužan da "o nedozvoljenom uticaju kome je izložen u vršenju javne funkcije, odmah obavesti Agenciju za borbu protiv korupcije. Agencija zatim obaveštava nadležni organ o navodima funkcionera, radi pokretanja disciplinskog, prekršajnog i krivičnog postupka, u skladu sa zakonom."

Ovaj zakonski mehanizam je veoma daleko od prakse i nedovoljno se promoviše. Zato bi, verovatno, bilo kontraproduktivno optuživati one koji su uopšte progovorili o pritiscima zbog toga što nisu taj pritisak odmah i prijavili. Međutim, od nekud se mora početi. Možda je baš ovaj slučaj zgodan da se postave standardi ponašanja za ubuduće.

Šta to u praksi znači? Radovanović je, pre raspisivanja konkursa, mogao javno da upozori ne samo da neće podleći pritiscima, već i da će poštovati zakon - da će sve koji budu vršili pritisak prijaviti Agenciji. Tako niko ne bi imao razlog "da ga mrzi" (kako se navodi u "vapaju") jer je jasno da Radovanović, kao javni funkcioner, mora da poštuje zakon.

Prijave bi, sigurno je, imale višestruko pozitivan efekat - nikome više ne bi padalo na pamet da ga zove, šira javnost bi se upoznala sa ovim antikorupcijskim mehanizmom i to bi bio podsticaj i za druge koji žele da poštuju zakon da postupe na isti način. Konačno, direktor KC Niš bi izbegao situaciju da protiv njega bude pokrenut postupak jer je "vapajem" indirektno priznao da je prekršio zakon jer nije ispunio obavezu prijavljivanja pritiska. 

Šta se sada može učiniti? Na primer, direktor Radovanović bi svoj "vapaj", koji je već medijski propraćen, mogao da dopuni napomenom da će svaki pritisak biti prijavljen Agenciji za borbu protiv korupcije. Agencija bi mogla da se oglasi tim povodom i da skrene pažnju na već postojeću zakonsku obavezu, ali i da skrene pažnju na to da se ona ne poštuje. Najzad, napomena o ovom članu zakona bi mogla da postane standardni deo svakog oglasa za nabavku, prodaju, zapošljavanje itd. u javnom sektoru - da će funkcioner biti u obavezi da prijavi svaki pokušaj uticaja u vezi sa donošenjem odluke.