Zakon za sprečavanje korupcije, ali pomalo

Dok se Skupština koristi kao poligon bezobzirne političke promocije, buđenjem sećanja na žrtve svirepih zločina i besa prema njihovim krvnicima, u vezi sa izmenama Krivičnog zakonika o kojima se nije raspravljalo u forumima koji su za to kvalifikovani, gotovo neprimetno prolaze zakoni čiji će efekti biti mnogo češće i mnogo brže vidljivi od doživotnog zatvora.

Na istoj sednici će narodni poslanici pritiskom na taster odobriti osam zajmova, od kojih dva „o istom trošku“ donose i izvođača radova, kako Železnice i Putevi Srbije ne bi morali da se muče oko raspisivanja tendera za tih 1,6 milijardi dolara.

Predlog Zakona o sprečavanju korupcije verovatno nije baš tako loš kako bi se dalo zaključiti na osnovu činjenice da je Transparentnost – Srbija predložila da se izmeni čak 65 od 114 njegovih članova. Glavni problem je to što je ovaj zakon morao biti mnogo bolji. Ako se tako malo koristi može očekivati od akta koji se godinama kotira veoma visoko na listi prioriteta EU i domaćih strategija, kakvo li je tek stanje sa ostalima.

Naime, taj zakon zvučnog imena u stvari predstavlja stilizovanu verziju Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije koji se primenjuje od 2010. godine, a ne neki akt koji, kako bi se moglo zaključiti po naslovu, kodifikuje antikorupcijske propise.

Zakon je morao da bude bolji, ako ništa drugo, a onda zbog toga što je njegova priprema počela još 2014, od modela u kojem je sama Agencija predložila šta da se menja, pa zbog radne grupe koja je na njemu radila 2015/16. i Ministarstva pravde koje je samostalno pripremilo tri nacrta (2016, 2018. i 2019), te zbog mišljenja stranih eksperata i ko zna kakvog sve još uloženog truda i sredstava.

O svakom od tri nacrta jeste se vodila javna rasprava, sa prikupljanjem predloga i na javnim skupovima, od kojih je svaki dobio medijsku pratnju, pa je 2016. obnarodovano kako će funkcioneri prijavljivati imovinu za širi krug rođaka nego do sada. Sledeći put, 2018. smo slušali ministarku pravde kako „zakon jača ovlašćenja Agencije“ (ovlašćenja su, pukom koincidencijom u to vreme povećana usvajanjem Zakona o lobiranju) i kako je „u potpunosti usaglašen sa preporukama GRECO“ (što GRECO, naravno, nije potvrdio). Ove godine je udarna vest bilo to što državni sekretar u Ministarstvu pravde navodno trpi pritiske od neimenovanih lica u vezi sa nenavedenim odredbama ovog zakona koje ne zna se kome smetaju. Za razliku od spinova, kojih je svih ovih godina bilo na pretek, nije bilo onoga što je obaveza po Zakonu o državnoj upravi i Poslovniku Vlade – objavljivanja izveštaja sa javne rasprave, u kojem bi se videlo ko je davao predloge, na šta su se odnosili i zašto nisu prihvaćeni.

Generalno, svaki novi nacrt je bio u nečemu lošiji od prethodnih, mada se mogu naći i neka poboljšanja ili makar poboljšanja „do pola“. Tako, u poslednjoj verziji, o kojoj će se i glasati u Skupštini, članovi Odbora (sada Veća) Agencije biraju se posle sprovedenog konkursa. To nesumnjivo može garantovati veću stručnost. Međutim, kada se ovo pravilo upari sa drugom novom odredbom – da će i članove Veća i direktora Agencije birati narodni poslanici među svim kandidatima koji su prošli test (bez obzira na redosled), jasno je da će rukovodstvo Agencije, još više nego danas, činiti kandidati koji su po volji vladajućoj partiji, ako je to uopšte moguće.

Predlog zakona koji je pred poslanicima bez obrazloženja je odstranio odredbu koja je figurirala u svim nacrtima tokom prethodnih pet godina – da se funkcionerima smatraju rukovodioci zavisnih preduzeća (npr. firma koju osnuje EPS ili neko drugo javno preduzeće). Zbog toga su takođe propali planovi da se ubuduće podvrgnu kontroli direktori drugih, po raznim osnovama neprivatizovanih preduzeća.

Ni za slovo nisu popravljena pravila o razdvajanju javne i političke funkcije, iako se u praksi pokazalo da mnoge očigledne zloupotrebe ostaju nekažnjene. Na primer, postojeća pravila (koja će ostati nepromenjena) nalažu funkcionerima da uvek jasno predoče sagovornicima da li sa njima komuniciraju ispred partije ili države. Od te obaveze su (logično) izuzeti narodni poslanici, ali nimalo logično i predsednik Republike. Upravo ova odredba je iskorišćena kao izgovor da Agencija izađe sa stavom da navodno nema kršenja zakona kada su u (državnoj) kampanji „Budućnost Srbije“ napadani politički protivnici predsednika.

Drugi nedotaknuti problem „funkcionerske kampanje“, na čije rešavanje su mogla uticati bolja zakonska rešenja, jeste pitanje aktivnosti koje će javni funkcioneri smeti da vrše u izbornoj kampanji. Ako i inače vest o otvaranju puta, fabrike, škole ne može da prođe bez predsednika, članova Vlade i predsednika opština, onda bi se barem zakonskim pravilima mogla postaviti zabrana da se u doba pred izbore funkcioneri promovišu izmišljenim povodima (npr. „slučajni“ obilasci škola, policijskih stanica i domova zdravlja u gradu gde se održavaju lokalni izbori).

Novi zakon zadržava rešenja koja su se u praksi pokazala kao loša, u vezi sa kumulacijom funkcija (sistem odobrenja), prijavljivanjem sukoba interesa javnih funkcionera i prijavljivanjem poklona. Kada je reč o prijavljivanju imovine, najveći apsurd je to što i dalje nema izričite obaveze da funkcioneri prijave posedovanje gotovog novca, zbog čega kontrola vrednosti i porekla imovine stečene tokom mandata nema mnogo smisla.

Zakonopisci nisu poboljšali ni pravila o kažnjavanju onih koji lažiraju prijavu, iako se tokom proteklih osam godina pokazalo da su efekti ove pretnje kaznom mizerni. Radnja krivičnog dela je pogrešno postavljena, a uz to treba dokazati tačno određenu nameru za davanje lažnih podataka. Na stranu što Ministarstvo pravde, iako resorno nadležno i za Zakon o Agenciji i za Krivični zakonik, uporno ne prenosi ovo krivično delo tamo gde mu je mesto – u jedinstveni KZ.

Poseban kuriozitet ovog predloga zakona jesu razlozi zbog kojih je predloženo da se o njemu raspravlja po hitnom postupku. Navodni razlog za to je ispunjavanje preporuka iz četvrtog kruga evaluacije Grupe zemalja za borbu protiv korupcije (GRECO). Međutim, reč je o obavezama koje je Vlada Srbije trebalo da ispuni još do 31.12.2016. Pošto to nije učinila, određivano je nekoliko dodatnih rokova, a trenutno je aktuelan 31.12.2019. S druge strane, početak primene Zakona o sprečavanju korupcije planiran je za septembar 2020, šesnaest meseci posle „hitnog usvajanja“ kojim je trebalo ubrzati stvar za nekoliko dana ili možda nedelja.

A kao šlag na tortu u ovom „ispunjavanju preporuka GRECO“ dolazi to što je upravo GRECO zatražio da se obezbedi dovoljno vremena za podnošenje amandmana i da se „hitna procedura primenjuje kao izuzetak, a ne kao pravilo“.

* Originalni tekst je objavljen na portalu Peščanik 17. maja, a preuzet je uz saglasnost urednika