Život Srbije kroz oči Dnevnika

Interesantan je poredak stvari u današnjem vremenu, kako su pajaci i kraljevi preko noći zamenili titule pa smo se svi probudili napolju u pocepanim pidžamama na ovom januarskom snegu.

To možda i ne bi bio neki problem da se svi skupa ne pravimo da smo pored kamina u kome pucketa vatra. Da konjak grejemo u levoj šaci, dok se iz desne ruke izvija plavičasti dim kubanskog cigarilosa... Palimo televizor, počinje Dnevnik...

Ivica Dačić daje izjavu kao zamenik premijera, predsednik SPS–a, ministar unutrašnjih poslova, anketiran je i kao slučajni prolaznik. Dobro, nije strašno.

Ministar vojni, Dragan Šutanovac priča o profesionalcima u redovima naše vojske. Da, sećam se dok sam služio, debeli i bahati oficiri sa svojim još debljim kćerkama koje popunjavaju platne spiskove vojnika po ugovoru koji su sve potpisali osim da život daju za ocile ispod levog ramena.

Slede ljudi sa Šešeljovom slikom na bedžu i njihovi planovi za boljitak Srbije i njenih građana. Pogotovo muških, jer naše će ruke i noge da lete zbog mina onih koji Naprednjacima pišu Statut. Rat za sveti srpski interes, za opštu harmoniju i prosperitet. Zvuči poznato? Za žene ne brinite.

Slede Pahomije, ponovo Dačić, predstavnici Uprave carina, Fabrike bakarnih cevi iz Majdanpeka, Mostogradnje iz Beograda, JP „Srbija vode“, svi su dobili orden „Belog anđela“. Pa verovatno imaju nešto zajedničko.

Onda Kinezi koji pakuju svoje tržne centre, kažu nije im više isplativo da rade u Srbiji. Odnosno, ili nam je toliko porastao standard pa kupujemo pamučne gaće ili su naša braća Kinezi postali kapitalisti pa nećemo kod njih da kupujemo više. Žao mi je onog naroda koji je kod sličnih radio za tri evra po evropskom radnom danu.

Tonac bezuspešno pokušava da snimi Mirka Cvetkovića koji pravda kako to da nepoznata imena koja su na čelu državnih agencija za sve i svašta imaju veću platu od njega. Pa, Mirko na njih se ne odnose propisi o radu državne uprave. Na primer, BIA ima budžet od 4.2 milijarde dinara, a Nacionalna agencija za regionalni razvoj  370 miliona. Barem tako piše „Politika“ pre neki dan. I stvarno, šta ima više da se razvijamo, treba da skupljamo podatke, a i trebaće nam puno praznih diskova kada se baze podataka opet budu presnimavale.

Osnovno pravilo saobraćaja kaže da se treba prilagoditi opštim uslovima na putu, verovatno zato ona silna vozila pregaziše penzionera u Smederevu. Prvi koji nije hteo da pređe preko ljudskog tela  i zaustavio vozilo je uhapšen jer je vozio pijan.

Predsednik Opštine Preševo, Ragmi Mustafa bio skoro kod predsednika Albanije Bamira Topija, jer mu predsednik Srbije Boris Tadić ne otvara vrata već šest godina. A Ragmi veli, s nekim se dogovor mora praviti. Fer.

Ali sve to nema veze, ima par loših privatizacija, biće bolje, barem dok se u RTB „Kolubari“ udarnički eksploatiše. Ako iznajmljene mašine trgovinskih radnji mogu da rade po par meseci non stop, može i čovek u istoj firmi da privređuje 27 sati dnevno, ili da bude plaćen toliko. To je valjda taj privredni rast o kome svi pričaju, pa evro slabi u odnosu na moćan srpski dinar. Ako tako nastavimo, onda će kao dvadesetih prošloga veka domaća valuta da bude četiri puta jača od austrijskog šilinga, koji će sigurno biti vraćen jer im je smanjen kreditni rejting.

Ko završi „Megatrend“ može da pali, ali i ne mora. Srbija ima hiperprodukciju ekonomista koji sve znaju osim da prave pare, pa nam trebaju menadžeri koji će te iste da povedu sa sobom u London. Ako ne mogu da dobiju azil, ovde uvek mogu posao, mislim, ti menadžeri. Učene glave su velike i teške, dakle višak. Nama treba mala težina zbog brzog manevra.

Imperija uzvraća udarac, Karađorđević pokušava da nešto da kaže i molim za pažnju prevodilaca i tišinu omladine... Drašković klima glavom i gladi bradu, više neće da seče ruke koje bi da dirnu  trošnu srčku Srbije.

Nije sve tako crno, sad će Ali Riza, najveći srpski mučenik, njemu je gore. A posle, zvezdice Granda. Ko ne voli to što narod voli, neka cimne Palmu da cimne Betovena. Ako je u toku politički krizni momenat gledaćemo nešto od domaće ratne kinematografije. Evo, može „Boj na Kosovu“ ili nešto o građanskom ratu (ne, nego Bosna i Hrvatska) ukoliko lepa sela ne gore toliko lepo, može i poslednji junački opus, „Nebeska udica“. Neka komšiji rikne krava, opet nas upecaše ovi naši nebeski sunarodnici...