Krastavac - domaći neprijatelj No. 1

Tone domaćih bačenih krastava non-stop su mi na pameti poslednjih nekoliko dana! Situacija možda i najbolje opisuje brojku oko oko 1.500.000 nepismenih u Srbiji, mada mislim da je ta brojka makar duplo veća.

Jedna, moguće i neobrađena agencijska, vest učinila je da Krastavac, pa i onaj domaći, za jedan dan postene veći neprijatelj Srbije od svih do sada nam znanih, promaje, NATO pakta, raznih domaćih izdajnika i tako redom. Džaba su poljoprivredici objašnjavali na pijacama odakle donose krastavac, kako se tretira, sve je bilo džaba. Čuo naš čovek da je ovo zeleno povrće smrtonosno i tu je kraj svakom ubeđivanju. Ma čini se i da ga je sam sadio i gajio posumnjao bi da je njegov kao i onaj španski zaražen Ešerihijom.

Strah u neku ruku i može biti opravdan ako se krastavac kupuje u nekim velikim lancima marketa, koji su nas navikli na argentinsku svinjetinu, brazilsku piletinu i tome slično, ali plašiti se od krastavca sa pijačnog stola domaćeg poljoprivrednika moguće je jedino izgleda kod nas. 

Sve je meni jasno nepismenost, neobrazovanje, ali ne shvatiti da je Španija daleko od Srbije (oko 2.800 kilometara) i da njihov krastavac ne može da zarazi naš, ne mogu sebi da objasnim  od onog dana kada sam video TV prilog o istrulim i bačenim krastavcima.

U svoj ovoj smehotresnoj situaciji pronalazim i veliku odgovornost nacionalnih i lokalnih medija, jer se niko nije potrudio da dokaže bezbednost domaćeg povrća, već su se samo prebrojavale žrtve u Nemačkoj, Španiji... Prostim primerom se moglo pokazati da je domaći krstavac zdrav, ako ništa, mogao je novinar pred kamerama da pojede jedan, pa da sutra opet napravi prilog i da se pojavi i da kaže: „Ljudi, nije mi ništa, kao što vidite!“. Izgleda da je to jedini način da se naš čovek ubedi, tačnije da vidi svojim očima, a možda bi i dotični novinar postao nacionalni heroj. Pričalo bi se: „Eeejjjjjjjjjj pojeo krastavac!“ ili „Ma kad nije crk'o onaj na televiziji, nećemo ni mi, ženo, daj so ovamo“.

Pravila su se razna „Žarišta“ kad je ubijen Bin Laden, kad je oštećena nuklearna elektrana u Fukušimi, donošenm je gajgerov brojač u studio i razne druge senzacije. Pitam se zašto sad nije napravljeno nešto slično, da se smiri narod, da se pokaže da su domaći proizvodi ispravni, trebalo je voditelj ili voditeljka samo da pojedu po jedan, ponavljam, domaći krastavac, i tu dovedu jednog poljoprivrednika koji će objasniti širokom auditorijumu kako on sadi, neguje, bere svoj krastavac od koga živi i prehranjuje porodicu i sa kojim se suprostavlja onom uvoznom iz raznih egzotičnih zemalja.

Ne verujem da bi i to mnogo pomoglo, jer demanti je kao kad prospete vreću perja na vetru, pa onda sakupljate perce po perce, ali eto makar da se pokušalo sa nečim što je drugačije suvoparnih saopštenja Ministarstva poljoprivrede i trgovine u kojima se govori da nema opsanosti, ali da budemo pažljivi pri konzumaciji „zabranjenog povrća“.

Na pisanje ovog teksta me navela salata od domaćih krastavaca koju sam jeo uz ručak. Naravno, ništa loše nisam osetio osim onog fenomenalnog osećaja osveženja, koji čini mi se jedino krastavac može pruži kao salata u vreme ove letnje žege. Planiram i dalje da ga jedem, jer je to NAŠ krastavac i nema veze sa španskim koji seje strah širom Evrope i koji je navodno zaražen opasnom bakterijom Ešerijhije koli (kako samo opasno zvuči).

I, ako ste Vi jedan od onih heroja koji jedu krastavac, molim Vas širite dobar glas o ovom povrću koje je do pre nekih desetak dana bilo normalno kao i svako drugo, a onda se njegova rodbina u Španji razbolela...