Diskriminacija žena - rodni stereotipi i predrasude na delu

Srbija je ratifikovala skoro sve međunarodne ugovore, Ustavom je propisala da su muškarci i žene ravnopravni i obavezala državu da vodi politiku jednakih mogućnosti za žene i muškarce. Usvojila je antidiskriminacione zakone, donela strategije, akcione planove i protokole.

Tu su i institucionalni mahanizmi, forumi žena u političkim partijama, 83 narodne poslanice formirale su žensku parlamentarnu mrežu kako bi ojačale „ženski glas“... Ravnopravnost polova deo je agende skoro svih političkih partija. Sve je to vredno pohvale, sve su to značajni pomaci.

Činjenica je, međutim, da mnogo većom brzinom usvajamo moderne zakone i staregije nego što uspevamo da promenimo svakodnevni život žena i smanjimo stepen diskriminacije. Svakoga dana žene se suočavaju sa ogoljenim ili prikrivenim formama isključivanja, omalovažavanja, uznemiravanja, ponižavanja i nasilja, samo zato što su žene. Samo mali broj ovakvih traumatičnih iskustava zabeleži zvanična statistika, ali i ti nepotpuni podaci dovoljno su alarmantni.

Broj pritužbi upućenih Povereniku za zaštitu ravnopravnosti zbog diskriminacije žena, na osnovu pola i na osnovu njihovog bračnog i porodičnog statusa, iz godine u godinu se povećava ali je i dalje veoma skroman – u 2014. godini bilo ih je 15,5 odsto. Osnovna karakteristika ovih pritužbi u odnosu na ostale pritužbe jeste da su skoro sve osnovane.

U prošloj godini Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila je da je preduzeće diskriminisalo zaposlenu ženu time što joj je prvog dana po povratku sa porodiljskog odsustva uručilo otkaz jer je baš tada postala tehnološki višak; ugledna banka je diskriminisala žene tražeći od kandidatkinja da navedu svoje bračno stanje i koliko imaju dece, a jedno preduzeće je tražilo i podatke o godinama starosti. Jedan profesor pravnog fakulteta u svom udžbeniku objasnio je studentima prava, budućim sudijama i advokatima, da muškarci siluju žene jer ih one izazivaju, nepromišljeno se ponašaju, kreću se mračnim ulicama, i da silovanje lažno prijavljuju zbog svojih fantazija i želje za senzacionalizmom.

U više navrata Poverenica je bila prinuđena da upozori javnost na skandalozne, nedopustive i neprimerene medijske priloge u kojima se političarke i narodne poslanice na najflagrantniji način vređaju i omalovažavaju. Iz medija je javnost u Srbiji mogla detaljno da se upozna sa njihovom garderobom, obućom, dužinom nogu, fizičkim izgledom, ali ne i sa njihovim profesionalnim kompetencijama, stručnošću, rezultatima rada i idejama za koje se zalažu. Nažalost, još mnogo je takvih primera.

Pritužbi bi sigurno bilo više da celokupna kultura koja nas okružuje nije kontaminirana još uvek snažnom idejom o pasivnoj ulozi i podređenom položaju žene kao prirodnom poretku stvari. Pritužbi bi bilo mnogo više da žene nisu naučene da trpe i ćute. Bilo bi svakako više da mnoge žene žrtve diskriminacije ne pribegavaju strategiji poricanja diskriminacije. To čine ne samo zato što je status žrtve povezan sa stigmom, već i zato što su diskriminatori njihovi najbliži – otac, brat, partner, sin, što kod njih izaziva destruktivna osećanja od kojih se brane upravo poricanjem da trpe diskriminaciju. Iz istih razloga mnoge žene prihvataju „mušku perspektivu“, identifikuju se sa počiniocima diskriminacije i odriču sopstvenog ženskog identiteta jer ih on degradira i potcenjuje kao individue. Te žene ćete lako prepoznati po tome što insistiraju da su profesori, a ne profesorke, da su psiholozi, a ne psihološkinje, sekretari, a ne sekretarke…

Šta nam valja činiti, ako zaista razumemo da je postojeće stanje neodrživo i nepravedno i da bez istinske ravnopravnosti žena i muškaraca nema napretka i društvenog razvoja? Odmah, bez odlaganja, bez ikakvih izgovora započeti odlučnu borbu protiv ideologije seksizma, rodnih stereotipa i predrasuda, koji su čvrsto ukorenjeni i široko rasprostranjeni među svim slojevima društva. Seksizam u glavama onih koji sude, a ne loši propisi, suštinski je razlog zbog kojeg je tako mnogo uslovnih osuda za počinioce nasilja nad ženama, koji još ovek mogu računati na blagonaklonost i razumevanje sudije.

Seksizam u glavama onih od kojih žena žrtva nasilja očekuje pomoć razlog je što umesto pomoći dobije „utehu“ da nije ni prva ni poslednja koju je muž istukao. Seksizam u glavama onih koji kreiraju javne politike razlog je što još uvek nemamo rodno senzitivan budžet ni na nivou države ni na nivou lokalnih samouprava. Seksizam je razlog zbog kojeg su udžbenici prepuni rodnih stereotipa i predrasuda, zbog kojeg su samo tri žene predsedce opština, što su muškarci rektori svih univerziteta, izuzev Univerziteta umetnosti, što je tako malo žena medju preduzetnicima, što se od žena i dalje očekuje da se „žrtvuju“ za porodicu i budu dobre majke i domaćice, čak i na uštrb sopstvenog zdravlja….

Zato moramo iskristiti sve poluge sistema da seksizam, a naročito onaj institucionalni, prepoznamo i demistifikujemo, da nove generacije oslobodimo bremena partijarhata i otvorimo im perspektivu novog rodnog partnerstva zasnovanog na pravednom odnosu polova.