Adio "Bucino ćoše"

Gradski junaci nastaju kada priča o njima postane važnija od njih samih. To su mitovi, a ne heroji. Neprepoznatljivi na makro planu. U mestu iz kog dolaze često obeleženi etiketama luda i harlekina. O njima se čuje svakodnevno. Ali postaju važni tek kad odu. Kad odu zauvek.    

Kada sam kao golobradi srednjoškolac, stežući petkom posle časova novčanice stečene izgladnjivanjem, hitao da budem boem, misleći naivno da se boem postaje ako naspeš u sebe što više i potom pošalješ stihoklepanje drugarici iz odeljenja, na uglu Orlovića Pavla i Sedmog jula sedeli su mentori.

Zadimljena soba sa nekoliko stolova postajala je u večernjim satima pušnica, iz koje bi čak i posle jednog pića izlazile nedefinisane ljudske prirode, bogatije za priču i očiju tamnocrvenih kao list kestena u jesen.

A napolju su, u danima kada je Sunce saveznik, sedeli advokati sa klincima, bitange sa profesorima, lokalni dripci sa isfoliranim šmizlama, muzičari, pisci, strip crtači, prodavci sa pijace, prodavci magle, studenti, sredovečne raspuštenice, novinari, špijuni, lupeži i doktori nauka.

Ne verujem da je ime Slobodana Milutinovića značilo bilo kome van Niša puno. Čak se i u prestonici juga malo ko emotivno štrecao na pomen ovog imena. Ali su zato skoro sve Nišlije znale ko je Čika Buca.

“To je onaj što šeta petla na povocu”, odgovarali bi najmlađi. “Onaj što mu je sin maneken?”, “Buca, pa kako da ne znam, stari mangup!”, “Bucino ćoše, taj Buca?”, poneki su odgovori na njegovo ime.

Jeste, to je taj stari mag koji nas je napustio početkom prošle godine i preselio se u mit sa početka priče. Jer su ga priče nadživele. I njegova krčma.

Pre nekoliko dana sam se od kiše sklonio u rezidenciju koja ne može da se meri kvadratnim metrima. Merna jedinica su u tom mestu snovi i uspomene, dogovori, započete i raskinute ljubavi, promili, bezazlene rasprave i žučne svađe. Mera su neprospavane noći, talog od studentske kafe i obrisi briga na šolji.

Broj izgovorenih reči u svakodnevnim abrovima od onih srednjoškolskih dana kad je piće bilo samo poza do ovih današnjih kada dečaka u meni pokušava da postroji gužva u obližnjoj pošti, podračuni, trezori, objedinjene naplate, “dobar dan, može jedno vozilo u…”, “sine, kad ćeš da se ženiš”, “nabacio si stomak”…

Odbacio sam ljušturu pre nekoliko ponedeljaka kada sam pobegao od kiše, i poslednji put ušetao u oazu razmišljajući o tome kako ovo mesto nikada neće propasti, jer ga održava ljubav. Zamislio sam kako sa drugaricom, koja već dugo ne živi u Nišu, slušam šta je Čika Buca danas kuvao za ručak.

Nisam bio na oproštajnoj žurci. Samo sam u prolazu, ponavljajući u sebi broj fakture, idući prema pošti zastao kod žardinjere ispred Bucinog ćošeta. Naslagane kutije i nabacane stolice nisu slutile na dobro.

“Ruše ga!”, saznao sam nešto kasnije. “Grade poslovni prostor”, dotukli su me još kasnije. Spuštene glave sam nastavio niz Ulicu Orlovića Pavla, boreći se sa odjekom rečenice “Ruše ga”.

Čeljusti liberalnog kapitalizma stežu sve jače. Odrastanje takođe. Poslovni prostori niču na ruševinama hramova u kojima nespokojno negoduju naši snovi. U našim dušama buja korov iskustva.

“Bucino ćoše” pošlo je za Bucom sa ovog sveta gde se sve pretvorilo u novac i interes. Neka. Nek se ponovo sastanu. Bolje tako. Nisu mitovi za ovaj svet. Za ovaj svet su aneksi ugovora, Beograd na vodi, faktori stabilnosti, pregovori, kriza na istoku, porezi i doprinosi, finansijski izveštaji… A ljubav? Pa, pokušajte makar da je sačuvate u nekom svom ćošetu, tamo u uglu leve pretkomore. Ne dajte da vam i nju sruše.