Autošovinizam i samokritika

Pitanje je kulture, stanja kolektivnog duha, obrazovanja, ali i informisanosti, kakav će stav o svojoj državi ili svom narodu zauzeti pojedinac u vreme kada sa svih strana grme krilatice o predodređenosti naroda i kletve o izdaji.

Naći se u međuprostoru, u kome si spreman da dobro opleteš o navikama sopstvene raje, ali i da se ponosno postaviš iznad površnosti situacije kada slaviš jubilej Tesle, Milankovića ili Andrića, danas je u Srbiji očito gore nego čeznuti bez nade u limbu.

Volim da se u melanholične dane zagledam u zidine Ćele-kule, u te neme komšije koji su nekad isto kao i ja bili zaljubljeni, nazdravljali rakijom, a sada šupljim očima opominju kako je teška sloboda.

Na vaskršnju nedelju, što se praznuje po pravoslavnim običajima, baš sam tamo razmišljao o svedočenju mog oca koji je na pijaci prisustvovao bezočnoj, gotovo smradnoj prevari pijačnog radnika. Onog koji je slepog čoveka zakinuo za rasad paradajza, samo zato što ovaj nije umeo da vidi. Mada se nekada srcem vidi mnogo dalje nego što jednogodišnja biljka može da naraste.

Kada se i kako čovek iz Srbije okliznuo u beščašće i postao takav? Rđav i bestidan. I koja je to sirotinja novčanika mogla da dovede do takve sirotinje duše?

Uzmemo li besmislenu tezu da nas stalno ruše velike sile, u koje neuk čovek često olako poveruje, ne mogu a da ne postavim pitanje koja se to sila umešala u svesrdnu balkansku ljubav.

Razlajem li o tome da mi, ma na kojoj tački planete, takav čovek ne može biti mio i ne može biti brat, makar se pisao zemljakom, Srbinom, Nišlijom, Dobričaninom, Bokeljom, rizikujem da ispadnem autošovinista pred svima onima koji bi da srpstvo brane bez trunke kritike.

Oćutim li, kakav bih to čovek bio?

Drugi mi je jedan čovek, čije crte lica mogu da zamislim kao blage, sa spuštenim veđama, pre neki dan vratio ključeve od auta, koje sam smeten posejao po Čairu.

Nisam ga, kao ni pijačnog prevaranta video. Ključevi su me sačekali na portirnici bazena, a ja ostao bez znaka zahvalnosti da ga zamišljam kao čestitog i preispitujem navike svojih sugrađana.

Uvodim ga u tekst, samo da bih mu zahvalio.

Oćutim li, kakav bih to čovek bio?

Nedavno sam, čitajući vladiku Grigorija morao da se saglasim sa njegovom tvrdnjom da je od zla jedino gora glupost. Zlu se, kaže on, možemo suprotstaviti i razobličiti ga, a glupost ne trpi saveta.

Nikako ne želim da poverujem u to da su Srbi zli ljudi. To svakako ne znači da obojicu prethodno pomenutih ne nosimo u sebi. Da ne bi pobedio pijačni prevarant, zajedno moramo da delamo.

Težak je korov pred nama.

I teška dužnost.

Zlo da ispravljamo, vaspitavamo i obrazujemo.

Neukog da informišemo.

Glupog da ignorišemo.