Četiri niška spomenika kraj reke

Otkako je veka, spomenici su tu da nas podsećaju kako na ovom svetu nismo ni alfe ni omege, već samo karika u lancu večnosti. Kada dođu vremena krize, spomenicima i grobljima razmašemo se, češće nego argumentima, a onda ih musave i umazane od prerađene golublje večere, zaboravimo godinama, decenijama, vekovima.

Često se u javnosti govori o onim spomenicima što krase razglednice, majice i suvenire. Ostaju nam tako Šumarice simbol Kragujevca, Meštrovićev “Pobednik“ simbol Beograda, Ajfelova kula simboliše nam Pariz, a Brisela se sećamo po Atomijumu i Maneken Pisu.

U senci velikih zidarskih projekata, ostaju tako mali, obični svetovi što se kriju iza spomenika čije konstrukcije čuče u omanjim parkovima, ispod kestenovog drveća, usamljeni kraj reke, što isto kao i beton, ume da bude spomenik.

Grad Niš je jedan od gradova koji bi se mogao pohvaliti pozamašnom listom spomenika NOB-a, ali se paralelno sa tim monumentima, nedaleko od centra grada može naići na bistu Draže Mihailovića. Branko Miljković, Stevan Sremac, Duško Radović, nalaze se i na po nekoliko lokacija u gradu, a tu su još i Vuk Karadžić, Vožd Karađorđe, niški oslobodioci, megalomanske pesnice, Čegarska kula… Meni, pak, pažnju poslednjih godina privlače četiri spomenika, koje je moguće poređati manje-više hronološki i tematski, a opisati Niš baš onakvim kakav je i kakav je umeo da bude.

"Viljuška"? Foto: M. MarkovićMože se reći da je Jerusalim odvazda bio i oaza mira i poprište rata. U vreme kada je Saladin vedrio i oblačio Istokom, na Zapadu se spremao kontranapad onih što su se kleli imenom Hrista. Nije se geografska i strateška pozicija Niša ni tada, pre više od osam vekova, preterano razlikovala od ove današnje. I tada se, kao i danas, vlast morala njihati između onih koji su više nudili. A pokazalo se da je Zapad u vreme kada je Stefan Nemanja stoličio svoju dinastiju, tog 27. jula 1189. bio bliži. Makar strateški.

Stoga je osam stotina godina kasnije, na desnoj obali Nišave, nikao spomenik ugovoru koji je Nemanja potpisao sa Fridrihom Barbarosom. I tako se, hteo ne hteo, svrstao na stranu onih koje će, stotinama godina kasnije, mnogi Srbin nazivati “pljačkašima“. Ne znajući da u tom slučaju i on mora biti pljačkaš.

Zbog toga je, kada je reč o Nišu, važno pomenuti ovaj spomenik, koji po mišljenjima nekih predstavlja viljušku, jer je tobož, dok je Fridrih mastio bradu prstima, Nemanja sa svojim ljudima obedovao escajgom. I danas, kada svi jedemo viljuškama, neko odozgo hlebom pobere kajmak. Bio sa Istoka ili Zapada.

Grad Niš je nakon propasti srednjovekovne srpske države bio u sastavu Osmanlijskog carstva, ali je težnja da opet makar simbolično bude nezavistan, tinjala u stanovnicima. Da li bi aktere bune iz 1821. neko tada okarakterisao kao plaćenike sa Zapada, agente MI6, malteške vitezove ili masone, danas ne znamo, ali znamo da se Husein-paša brutalno osvetio šestorici Nišlija.

Spomen česma, u čast obešenim Nišlijama; Foto: M. MarkovićTako su Episkop niški Milentije, prota Stojan, sveštenik Đorđe i građani Mladen, Golub i Radosav, završili obešeni u centru grada, gde je na 35-godišnjicu oslobođenja od Turaka i 1600. godišnjicu Milanskog edikta, podignut spomenik, koji se danas nalazi sa leve strane Tvrđavskog mosta, na levoj obali viline reke. I taj spomenik svedoči o ćudi Nišlija, ali i o tome kako je biti na pola puta između Carigrada i Rima.

Da su i Niš, ali i istorijske prilike govorili o tome da je u svetu apsolutno sve moguće, svedoči činjenica da je baš u ovom gradu, gde je potpisan prvi srpsko-nemački međunarodni sporazum, na nemačke oficire 2. avgusta 1941. bačena bomba otpora. Spomenik koji niška mladež ume u slengu da nazove “zgužvana rizla“, a nalazi se na keju u parku heroja NOB-a, zapravo predstavlja Iskru slobode. Centralna figura u parku predstavlja slomljeno staklo hotela “Park“ u kom je Aleksandar Vojinović ubio i ranio nekoliko vojnika Vermahta. "Iskra slobode"; Foto: M. Marković

Da, na koncu, ne omašimo poentu, važno je pomenuti i četvrti spomenik koji bi priču o Nišlijama zaokružio u smislenu celinu. Kako su sva tri pomenuta spomenika na obalama Nišave i poprilično vezana za rat, otpor, barut i sablje, jedan se mirnodopski čovek, liven u bronzi, na istom ovom mestu, izdvaja po svojoj običnosti.

Iako je u Ljubomir J. Jakovljević – Makedonac, činovnik i rezervni potporučnik, možda je dovoljno reći da je u pitanju čovek. Sa velikim č. Fudbaler Sinđelića, diskretni je heroj što je u zimu 1926. spasao dečaka koji je upao u hladnu nabujalu reku. Ali sebe nije uspeo da spase. "Fudbaler"; Foto: M. Marković

Važno je, u ove dane kada se evropski fudbal, posle nekoliko decenija, vratio u Niš, reći i to da je čovek koji je nedaleko od “zgužvane rizle“ ostao skamenjen u nameri da desnicom plasira krpenjaču, zapravo simbol solidarnih Nišlija, koji u turobna vremena umeju da pomognu svojim sugrađanima. Jer zlo, ne znajući za strane sveta, uvek može doći i sa Istoka i sa Zapada. A dobro je, valjda, uvek dobro.