Čovek pripada zemlji – ne zemlja čoveku

Na nedavnoj završnici niških “Filmskih susreta“, glumac Tihomir Stanić bio je nagrađen gromoglasnim aplauzom. Nije to bilo samo zato što je ovogodišnji laureat, već jer je jasno stavio do znanja da ni glume, ni nagrada, a bogme ni života ne bi bilo da nema osnovnih elemenata – vazduha i vode.

Aludirajući na halapljivu i alavu prirodu današnjeg čoveka da beskrupulozno zgrće kapital, Tika je skrenuo pažnju na bitku za reke u staroplaninskim selima, gde se meštani već godinama bore da sačuvaju element u kome se na ovoj planeti razvio život.

Uvaženi H2O nam je u proleće 2014. pokazao kako izgleda kada se samo malčice pobuni protiv te ljudske pobude da sve što je prirodno okove u lance. Onomad kada su pod rečnim bujicama tonuli Obrenovac i Šabac.

Ko je to i gde iskoristio kao politički marketing, za sada ćemo da ostavimo po strani i da probamo da definišemo onoga koji bi da planinsku reku što milenijumima curi niz tesnace, jednostavno strpa u cevku.

Izvesno je da bi se Nikola Tesla, kada bi čuo na koji način se danas prema rekama ophodi zbog svežnja novčanica, ovešao iznad Nijagarinih vodopada, gonjen time što je uopšte dao ideju da se od vode može dobiti struja.

Razne sam balkanske geografije pohodio prethodnih petnaestak dana, želeći da se od svakodnevice sklonim, u omiljeni mi hotel sa hiljadu zvezdica, ispod otvorenog neba. Nigde, apsolutno nigde, nisam video toliku slogu, jedinstvo i organizovanost kao na potezu Temska – Topli do, na Staroj planini.

Fasciniran, najpre, gostoljubivošću ljudi sa gorštačkim fizionomijama, koji odaju utisak i mentalno i fizičkih jakih, nekoliko dana sam proveo među temperamentnim stanovnicima mesta gde se ljube nebo i zemlja.

Odavno mi nisu zafalile reči da opišem oduševljenje nečim. Ovaj put i ne umem da progovorim o samoorganizovanosti da se odbrani dvorište od novopečenih robovlasnika. I da se u tom poduhvatu do krvi brane reke, ptice, ribe, vukovi, pećine, legende.

Kako u nekoliko pasusa govoriti o herojstvu stanovnika koji u selu organizuju 24-časovne straže, imaju savremene glasnike na motorima i spremne ruke da se sa zlom koje ih vreba porvu do samog kraja?

Taj viteški odnos prema potočnim pastrmkama, zmijama, gušterima, šakalima i kurjacima, koji su katkad i na suprotnoj strani štapa i nišana, podseća me na priču o indijanskom manituu, bogu naseljenom u svim živim bićima, biljkama, životinjama, ljudima…

Sa poštovanjem se treba govoriti o ljudima koji ne brane samo reke, već i zdrav razum, svoje prijatelje među biljkama i životinjama, sugrađane, istoriju i budućnost svoje zemlje i čitave planete.

Pitam se, kakvi smo to ljudi, ako ih ostavimo da u borbi za naš dom budu usamljeni. Istoremeno sam i ponosan i posramljen.

Kada nekoliko noći prespavaš u šatoru, dok komšijski psi teraju vukove, šakale, vampire, šta li, imaš neskrivenu potrebu da sve te ljude odjednom zagrliš, zajedno sa prirodom koju su milenijumima odbranili od svega.

I da im se javno zahvališ.