Crni bivo u srcu niške kulture

Sigurno se i mučeni Gavril Stefanović Venclović triput prevrnuo oko svoje ose, čim je ugledao da naziv njegove besede “Pohvala knjizi“ stoji na ovogodišnjem plakatu Sajma knjiga, barabar uz flašu “knjiškog piva“.

Baš u toj besedi, što su joj uvažena gospoda uzela naslov za moto ovogodišnjeg sajma, autor govori da je život kao morska pučina po kojoj se i pliva i gnjuri, ali i u mnogo čemu greši. Pa po tom moru, čini se, plovi i tonuća lađa, kako nedavno nazva nišku kulturu jedan od najčitanijih pisaca u Nišu i Srbiji. A autor besede, iz svake bahatosti, tuge i svega lošega, izlaz vidi jedino u čitanju.

Kada sam pre nekoliko meseci, na Zvezdari upoznao čoveka kome je Desanka Maksimović u legat ostavila dvestotinak neobjavljenih pesama, ispričao mi je jednu anegdotu. Slušajmo.

“Desanka me je zamolila da joj uradim grafičko rešenje jedne zbirke pesama. Nakon nekoliko meseci rada kada smo se sreli, rekao sam joj da sam završio dizajn knjige.

- Šta si uradio? - pitala me Desanka. Odgovorio sam da sam završio dizajn knjige.

- Šta ti je pa to? - rekla je sarkastično.

- Uradio sam korice -kazao sam.

- Aha, korice se sada zovu dizajn - nasmejala se“

Zaključio sam kasnije da je Desanka namerno insistirala na starini, a mag sa Zvezdare se saglasio. Posle su postali veliki prijatelji. Ali to je neka druga priča.

Naravno da je Desanka Maksimović još tada znala kako se dizajn izborio za poziciju umetnosti i to one uz koju stoji atribut primenjena. Svakako da je vodila računa o vizuelnoj komunikaciji knjige sa publikom. Isto onako kako su i rukopisi iz vremena iz kog je crpila inspiraciju za zbirku “Tražim pomilovanje“ ukrašavani živopisima. Iluminaciju i minijature kasnije je zamenila štampa.

Nekako se čini, da se uvažena gospoda što se latila kormila niškog kulturnog broda ove godine oglušila o Venclovićev savet da odgovore traže među slovima i knjigama.

Da nije tako, neko bi se barem setio iluminiranog crkvenog rukopisa iz 13 veka, ili makar začetaka savremenog dizajna, shvatajući značaj estetskog i komunikativnog nivoa plakata koji sa publikom treba da komunicira na svesnom i podsvesnom nivou. I da prenese nekakvu poruku.

Kakvu je to poruku trebalo da pošalje “knjiško pivo“ sa plakata, pitaju se misleće Nišlije. Da se svako ko se lati pera obavezno prihvati i čaše? Da istakne boemski fantazam u kome borave pisci? Ili da kaže da se u nas Nišlija, sve pretvorilo u krkanluk i piće.

Evo, predlažem da naredne godine moto bude “Pohvala telećoj glavi u škembetu.“

“Nije neuobičajeno da je kafanski ambijent povezivan sa piscima i stvaralaštvom?“, kažu organizatori. Nadam se samo da na sledećem Sajmu, pošto nam biblioteke organizuju bostanijadu, a većnici za poljiprivredu su ujedno bili i većnici za kulturu nećemo na letku imati veprovu glavu, vezu mladog luka ili traktorsku gumu. Ili možda VC šolju? Pa nije neuobičajeno da baš tamo nastaju najgenijalnije ideje.