Dan zarubljenih

Jedan od upečatljivijih simbola grada Brisela je fontana u obliku dečaka koji mokri. Maneken Pis, kako ga mnogi znaju, bronzana je statua iz 18. veka, a legenda kaže da je dečak spasio Brisel tako što se, narodski rečeno, popišao na fitilj koji je trebalo da digne u vazduh zidine grada.

Na Dan državnosti Srbije, što pada u ove dane kada se još slave i vino i ljubav, Maneken Pisa oblače u srpsku, šumadijsku nošnju, kako bi se obeležio ovaj, za Srbiju, veoma važan dan.

Osim što je na Sretenje 1804. godine Srbija počela važnu bitku za nezavisnost, trideset i jednu godinu kasnije donela je najmoderniji ustav, koji je trajao svega pedesetak dana.

Izgleda da je Srbija jedino toliko vremena – 55 dana, imala petlju za nezavisnost sudstva, ravnopravnost građana, slobodu kretanja, kao i ukidanje feudalnih odnosa i trojnu podelu vlasti.

Bivajući tih dana na vrhu piramide izrađene od principa demokratije, Srbija je pokazala da osim oružja i onoga između nogu što je sinonim za hrabrost, ima i učene ljude koji kreiraju društvo na nekim drugim, postojanijim temeljima. Obrazovanju, kulturi i diplomatiji.

Činjenica da je baš ovaj Ustav knjigovezao prvi srpski knjižar i izdavač, veliki rodoljub i umna glava Gligorije Vozarović, govori o tome kakva je pozadina ovog dokumenta.

Ako u priču još uvedemo Dimitrija Davidovića koji je bio izuzetno cenjen van granica Knjaževstva i malo dublje od površine, ovaj dokument možemo smatrati istinskim pokušajem da se novo društvo ustoliči na zdravim principima i vrednostima.

Nažalost, koliko smo kao društvo bili spremni na ukidanje ropstva, možda najbolje svedoči to što smo i dva veka kasnije skloniji podaničkom i žbirovskom mentalitetu, nego slobodi.

Da nije tako, ovaj bi se današnji Ustav, kakav god da je, usprotivio svojim okupatorima, koji ga rabe umesto toalet papira.

O tome ko su nam danas ministri, ko sebi daje pravo da vlada, umesto da služi građanima, ko je u objedinio sve tri grane vlasti, kakva nam je diplomatija, arčimo reči, svi, već godinama.

Dok se tamo u Belgiji, u Muzeju evropske istorije, zastakljena čuva neka od kopija Sretenjskog ustava, da podseća kako smo nekada umeli sa Evropom, danas nas u progres vode balkanski kasapi i njihove reinkarnacije.

Možda oblačenje Maneken Pisa u srpsku nošnju i nije slučajna.

Šalje li nam to neko signal, da shvatimo kako nam već decenijama, baš ti što se najvećim kite srpstvom sve vreme pišaju u oči?

Pa od toga nikako da vidimo put ka Evropi, čiji smo deo bili i pre nego što je o njoj nastala fama.

Kako god, čini se da smo od svih bitaka malo zarubili vrh mača. Pa nam je mudrije da se opet latimo pera.

Da ne otupimo skroz.