Digitalna poljoprivreda

Da bi, u ovo zlo doba, kada inflacija ne pita za dubinu džepa, mučeni srpski poljoprivrednik dobio 6000 dinara za hektar zemlje i 3000 dinara za gorivo po hektaru, nije dovoljno samo da tu zemlju ima. Potrebno je, naime, da ima zavidno informatičko znanje, poseduje mobilni telefon, računar, ali i da je sve to vezano za Google nalog, jer kako mi jutros potvrdiše, to ne može na telefonima koji ne podržavaju Google.

Naime, neka je mudra glava, sa kvazi reformatorskim sposobnostima, dobrano promislila kako da pomogne srpskom seljaku i poljoprivredniku. Da ga dovede do samouništenja.

Nakon što su dozlaboga zamrsili proceduru obnove statusa poljoprivrednih gazdinstava, naravno u digitalnoj formi, ne jenjava dodatno zbunjivanje naroda kojem je od crne zemlje ispod noktiju kolektivno otkazala mogućnost da nežno mazi ekrane smartfona.

Da bi se pristupilo jednoj od platformi za obnovu gazdinstva, potrebno je fizički uzeti pristupne parametre za aplikaciju kojom se potvrđuje autentičnost onoga ko se na tu platformu kači.

Kao da mu nije dosta što se kači na kombajn na +45 celzijusa.

Taj analogni korak je zapravo samo uvod u levak digitalne golgote koju srpski seljak mora da prođe da bi od države dobio onoliko koliko prosečni službenici iz opštine ostavljaju kao bakšiš u kafani.

Uz sve napore da ljudi obnove status gazdinstva, toliko je još koraka koji su loše urađeni i nerazrađeni. Toliko je nejasnoća i nepoznanica, da čoveku ne ostaje ništa drugo već da pomisli kako je sve urađeno namerno kako bi se što više ljudi demoralisalo i odustalo od para koje istina nisu neke, ali iz perspektive poljoprirednika nisu ni male.

Imajući u vidu da neki osamdesetogodišnji poljoprivrednik koji sam i seje i žanje, nema više od 3 hektara zemlje, skupljenih s koca i konopca, da bi dobio pare mora da ima i digitalno uznapredovalo pismenog potomka.
Bojim se da u Vladi, kao i među onima koji su smišljali ovaj upitno funkcionalni sistem, retko ko i zna kako izgleda grumen zemlje i koliko je znoja u jednom aru obradive zemlje.

Upustimo li se u to koliko ljudi zapravo ima računar i pametni telefon u posedu, nastaje nova glavobolja.

U jednom telefonu ne može se imati više od jednog ID, što znači da ukoliko nešto znate i želite da još nekom pomognete, morate da imate dva telefona. To baca u vodu opciju da jedan čovek pomogne celom zaseoku da ovu vraški tešku rabotu uradi.

Zagazdeli sa televizije govore kako je svugde obezbeđena savetodavna služba i sve bi to imalo smisla kada bi ljudi koji tamo rade pravili razliku između e-uprave, EID; eagrada, erpg i e podsticaja. I ko zna još koliko e-nečega što će formu staviti nauštrb suštine.

Država bi, a i veštačka inteligencija trebalo da rade u službi svojih građana, a ne u službi srozavanja zanata i procvatu korporacijske agende novog doba.

Dosad se makar mnogo puta pokazalo da kada opletu vetorvi zla, nekako prvi po koricu vrućeg hleba iz furune i parče slobodnog neba iz babine avlije, trče oni u salonkama i sa leptir mašnom.

Pa ih ti, srpski seljače, sledeći put umesto hlebom i solju, lepo dočekaj nogom u dupe.