Diuretik za poneti

Postoji urbana legenda koja se u Nišu, u poslednje vreme, navodi kao primer konzumerističkog bezumlja, a reč je o toaletu u jednom gradskom klubu.

Naime, nakon što su primetili da se omladinci sve manje, briga ovoga veka, lišavaju vinjakom i šljivom, a sve češće spidom i ekstazijem, dovitljivi preduzetnici odlučili su da zavrnu slavine u toaletu.

Shvativši da se današnja mladež užine odriče u korist droge, koja zahteva stalnu hidrataciju, preduzetnici su dokučili da im prodaja pića ide sve lošije, a da se omladina navodnjava u toaletu, ne trošeći pare za šankom.

Kao logično rešenje, kažu pojedinci, gazde kluba videle su zavrtanje ventila.

Da li je ova priča istinita, ili je nastala kao maštarija, nakon što je jedanput u klubu bila pokvarena vodoinstalacija, vrag će znati.

Nego, ako vraga ovaj put ostavimo po strani, a razgovaramo sa prosečnim niškim klaberom, koji se katkad u jutarnje sate i pretvori u zombija što baulja sa obe strane Nišave, shvatićemo da toaleti u niškim klubovima predstavljaju adekvatnu scenografiju za TT sindrom ili kakav drugi horor film.

Jedan moj prijatelj već gotovo deceniju ganja komunalce. U letnje doba, kada Park narodnih heroja postane Trg od mokraće, on zove svaki dan. Žali se kako je nedovoljno javnih toaleta i insistira da ga uhapse, jer će morati da nuždu obavi tu negde, pored Nišave.

Iako je sada moderno da prijaviš samog sebe još se niko nije usudio da ga stavi iza brave, ali se, nažalost, ni stanje sa javnim toaletima nije promenilo. Na pojedine lokacije već smo navikli, pa osim žubora, loše niške navike osećamo i čulom mirisa. Uglavnom leti.

Kako su toaleti niških ugostiteljskih objekata kroz koje, ponajviše vikendom prođe na stotine mladih, sve veća ruina, ne čudi što je oko njih sve više urina.

Niš je u nastojanju da izjednači letnje i zimske mirise nehotice regrutovao mnoge vlasnike klubova, koji bezobrazno papreno naplaćuju pivo, ali zato toalet papir i papirne ubruse smatraju luksuzom na koje imaju pravo samo gosti koji prvi dođu.

Neko će reći da sam dosadan i da na nedeljnom nivou samo gunđam, samopregoran u zlovolji, umesto da se ženim i prestanem da izlazim noću.

Ja ipak smatram da bi valjalo da negde ostane zapisano kako je Niš, od grada sa ogromnim srcem, željan turista i turizma, počeo da liči na grad za one sa velikom bešikom.

Žalosno je u celoj priči to što inspekcije ćute i za deset ovčjih ćevapa ili pola flaše viskija, već godinama posmatraju kako se varoš pretvara u fekaliju.

A mladi ko mladi. Dok čekaju red iza drveta na Keju ili kod Dušanovog bazara, kao na regrutaciji, čekaju da baš tu upoznaju životnu saputnicu, što se zbog havarisane šolje i zapušenih cevi, sakrila negde iza nekog grma.