Drugi silazak Potemkinov

Kažu da reč paprika vodi poreklo od Srba. Sigurno negde sa juga Srbije gde je oaza resursa za ajvar i pinđur nepresušiva. I još jednom rečju bismo mogli da se pohvalimo kao autohtonom. Reč vampir.

Gadno je kada se Katarina II i knez Potemkin povampire ili reinkarniraju u glumce, pa svoj interaktivni performans odluče da izvedu na velikoj sceni oaze, tretirajući publiku u isti mah i kao gledaoce, i kao statiste. A cena je u oba slučaja velika. Još kada se u isto vreme pridruže i još južniji gosti koji tvrde da im je ceo jezik do srži autohton, i najbolji dramaturzi bi pozavideli na sedmodnevnoj višečinki koju će, gle čuda, južnjaci imati prilike premijerno da gledaju. I da učestvuju. Nažalost. Ili možda ne. Kako ko voli.

Scenografiju je na svoja pleća preuzeo glavni statista, koji se tek onoliko pojavljuje u predstavi da ponekim aplauzom statištičića utvrdi svoje mesto kada putujuće pozorište Katarine II nastavi turneju. Potemkin, glavom i bradom, a ko bi drugi?

Potemkinovi svedoci, marljivi kao žuti mravi, statištičići pozorištanca puž, predano ribaju palubu, šminkaju pozorište i skidaju staru scenografiju, koju su isto tako, onomad, u onoj drugoj predstavi, što se na svake četiri godine (a nekad i češće) igra, postavljali.

Zli bi jezici rekli da se žanrovski ova predstava može tretirati i kao monodrama. Ali, nosilac glavne uloge uverava da putujuće pozorište Katarine II ima najveći broj glumaca i statista u novijoj srpskoj istoriji. Samo što nigde nije naglasio da je dramaturg zatajio kada je pisao replike za ostale uloge.

Nesvakidašnji dramski sukob nadmašuje horizont očekivanja, pa umesto očekivanog sukoba na sceni, prosečan gledalac može da očekuje dramski naboj upravo tamo gde se najmanje nada. U interakciji publike i glumaca čiju spontanost i improvizaciju dramaturg nije razradio pa je prepustio vrhunskim glumačkim sposobnostima glavnog glumca.

Priča dobija na zapletu kada autohtoni plemenski vrač stupa na scenu želeći da nadjača monolog Katarine II, ali se na sreću sve završava uz pesmu. Jerbo, iako jezik i državljanstvo oni treći autohtoni prisvajaju, još se za filozofiju autora “Ada za svu igru bez gusalah, ja ti ne bih paru tursku dao“ otimlju preostala dva.

Zvučni efekti predstave upotpunjuju utisak, te se danima pre i posle predstave može čuti zveckanje železa sa kukova obezbeđenja u plavim kostimima. Posebna pohvala kostimografima koji su do poslednjeg atoma, poslednjeg milimetra uložili trud da svi kostimi izgledaju isto, što se ono kaže od šlema do čizme.

Samo se nadamo da, za razliku od onog Dropca iz Simovićevog “Putujućeg pozorišta Šopalović“, iza ovih neće ostajati krvavi tragovi.

I konačno, kako se na umetnost ne valja gledati samo iz utilitarističke perspektive, o cilju predstave nije ni potrebno govoriti. Ovo je čisti lart pour lart gde svako od nas, hteo ne hteo, ima svog uloga u postmodernističkoj drami.

A kad pozorište otputuje, neki će slaviti, neki plakati, a neki novi klakeri citiraće “Gorski vijenac“ iz prvog reda. Zbori, oče, svi ćemo slušati, koliko te god volja, ako ćeš do ponoći!