Fasade sa dušom

Jutra su u Nišu uglavnom mirna. Taman su usnuli oni što su se sinoć odvezali s lanca, a tek otvorili bunovne oči oni koji će da se rvu sa danom. U tom međuvremenu, lepo je biti budan. A još lepše tumarati besciljno. Pamtiti nazive ulica. Posmatrati zidove na kojima piše istorija.

Da nije to malo kafića, što su se uselili u starovaroške urbane celine, malo bi ko u Nišu zastao pred izuzetnim građevinama koje svedoče o vremenu urbanizacije Niša. Pa i o vremenima njegovog puštanja niz vodu.

Koliko o svom gradu znamo, možda najbolje govori činjenica da većina nas turistima pokazuje samo Tvrđavu i Kazandžijsko sokače. Uz tesno probijanje kroz nekadašnju Pobedinu, dok se češa o užurbane figure, robove kapitalizma, prosečni Nišlija prolaskom s kraja na kraj pešačke ulice, doživi nekoliko paničnih napada. Jureći da što pre izroni sa druge strane.

Pitam se, kako očekujemo da bilo ko poštuje naš grad, ako se prema njemu odnosimo kao potpune neznalice.

Sigurno je da bismo u Beogradu isprva našli i Trg Republike i Vukov spomenik, a koliko nas zna da se u Nišu Vukov spomenik nalazi baš na Trgu Republike? Da li biste, bez gledanja u mapu, znali da dođete do Ulice Vojvode Stepe? Zna li iko gde se u Nišu nalazi vila Nikola Uzunovića, dvostrukog premijera iz doba Aleksandrove Kraljevine Jugoslavije?

O tome se radi.

Nekoliko puta sam zastao pored žene koja iza zgrade Osnovnog suda prodaje cveće. Tek sam pre nekoliko godina, tu u gradskom jezgru, saznao priču o Šemzi-hanumi i Đoki Mišiću, koji je od Osmanlijke otkupio kuću. Kuća Mišićevih danas je pod zaštitom zakona, a svedok je starobalkanske profane arhitekture koja je oko polovine XIX veka bila svojstvena Nišu. Malo je danas takvih kuća. A ova se, skrivajući pogled od brzine današnjeg života, skutala baš tu iza niskog rastinja iz kog ponekad izroni pevac crven-gaćan.

O arhitektonskim bravurama beloruskog arhitekte Julijana Djupona, o kome sam već trošio pero, sada ne bih.

Ako se kojim slučajem od zgrade gradske Pošte, uputite prema Nišavi, obratite pažnju na kuću u Ulici Orlovića Pavla 12. U pitanju je kuća rentijera Radeta Nikolića iz 1920. U vremenu pred Drugi svetski rat u njoj je živeo dr Vojislav Lazarević, jedan od uglednijih niških lekara i osnivača Rotari kluba Niš.

Nedaleko od Sabornog hrama, krene li se prema pruzi, Hilandarskom ulicom, kuća je poznatog niškog industrijalca Stavre Cvetkovića. Jedna od onih jugoslovenskih kuća građenih po završetku Velikog rata. Bogata gradska vila, građena je kombinacijom više arhitektonskih stilova, ali je secesijska dekoracija nešto što je čini veoma reprezentativnom u gradu.

Da apotekarstvo u Nišu nije započelo u XXI veku dokazuje Dragutin Veličković, poznati apotekar čija se vila iz 1934. nalazi u Niškoj Banji. Lako ćete prepoznati ovu kuću građenu 1934. jer je odlikuje mešavina klasičnih stilova i romantizma, a osetan je i uticaj mavarske arhitekture.

Pomenuta kuća dede-strica poznatog glumca Tanasija Uzunovića, Nikole rađena je u izrazitom dorskom stilu, pa je preko puta Centra za socijalni rad morate primetiti.

Na desetine je još vila koje nam govore da je Niš nekada bio na strateški jako važnom mestu. Na mestu gde se prepliću orijent i Zapad, Evropa je postojala mnogo pre nego što su nastale floskule o evropeizaciji. Ali smo decu tome odavno prestali da učimo.

Kao da je sve stalo kad je poslednja glava uzidana u Ćele-kulu, baš se tako odnosimo prema gradskoj tradiciji.

Ne razmišljajući da bi svaki milimetar fasade mogao da nam odškoluje decu. Ako im na putu od škole do kuće zadamo zadatak da zapamte makar tri ulice i ispričaju nam zbog čega su ta imena važna.

Pa ćemo tako da odbranimo i grad i državu. Od svih, pa i od onih što je u narcisoidnim plaštovima, stalno plaše ratovima, dok nam pred očima prekrajaju grad, krpeći ga distopičnim neboderima i staklenim kutijama za stanovanje.