Glas i kontraglas

Da je poživeo, ovih dana bi, princ poezije Branko Miljković napunio 86 godina. Iako mi je čudno da ga zamislim kao dedu, Miljković bi u ovom veku, izvesno, van tezge prodavao gadžinhanske jabuke u korpi, dok ga ganja Komunalna milicija. Ko bi još išta slušao olinjalog pesnika sada kad je književnost na dobošu i rasprodaje se i nalevo i nadesno.

Ideološka trvenja koja bi u Srbalja književnost da nacionalizuju ili socijalizuju, govore nam da smo ozbiljno prespavali doba pismenosti držeći mesto pera topuze.

Svedoče, takođe, da smo i dalje u slavarskom usmenom diskursu ljubitelji podela na Dositeja i svetootačku književnost, Obrenoviće i Karađorđeviće, četnike i partizane, Zvezdu i Partizan, rusku i mimoza salatu. A književnost u tom procepu nikako da postane put do duhovnosti, već materijalizovana štafeta o koju se otima i kuso i repato kao o dobro parče krtine.

Šteta je što velika NIN-ova nagrada pada tek oko Svetog Jovana, pa se o ovoj temi uz masnu prasetinu i ’ladan špricer ne čuje mišljenje svačijeg teče, kao recimo o izborima na Svetog Nikolu ili uticaju paljenih guma na klimatske promene.
Argumentacija koju ove godine poteže književna desnica, a koja kaže da su vremena nespornog renomea NIN-ove nagrade prošla, već bi se trostrukim nagrađivanjem druga-pisca Oskara Daviča mogla staviti pod upitnik. Da stvar bude gora, ista je to argumentacija koju je koristila književna levica kada je vetar duvao zdesna. Književnost to ne trpi, ili makar ne bi trebalo.

Da li bi se, ipak , bilo koja književna scena, u doba “nespornog renomea“ NIN-ove nagrade, usprotivila trostrukoj dodeli priznanja drugu-piscu Oskaru Daviču za romane “Beton i svici“, “Gladi“ i “Tajne“, od kojih je dve dobio uzastopce?

Isključimo li teoriju zavere i odblesak sumnje da su posredno imali veze sa (samo)ubistvom Branka Miljkovića, nije li dvostruki član žirija Petar Džadžić, bio upravo poveden mišlju da dodelom nagrade Daviču, razbija mit o kulturnoj hegemoniji.

Neko bi sigurno rekao da se Mihiz ne može porediti sa Teofilom, ali to i nije tema. Tema su književne familije koje nagrade dodeljuju “Po babu i po stričevima“, tek ponekad rušeći taj princip da ne ispadnu providni. I tu je apsolutno nebitno da li je familija četnička ili partizanska.

O prevlasti jedne struje nad nagradom, o kojoj ovih dana govori prošlogodišnji dobitnik, a ovogodišnji bojkotnik Tabašević, stalno trošimo reči.

Setimo li se samo izjave koju je ovogodišnji dobitnik NIN-a dao pre 10 godina, videćemo u kojoj je krizi srpska književnost, ako je suditi po književnim nagradama.

“Bojkot institucije kakva je NIN-ova nagrada. Sve drugo je ne samo njena legitimizacija, nego i čuvanje tabua koji se nalazi u ninovskom srcu tame.“ govorio je u to vreme sadašnji ninovac, tadašnji bojkotovac.

“Svi smo mi izašli iz Gogoljevog šinjela“ je rečenica kojom je stilski želeo da se odredi Dostojevski.

Ako je primenimo na današnju srpsku književnost i prepakujemo je, biće da je celokupna srpska književnost izašla iz kožnog mantila. Bilo da je onaj udbaški ili onaj gestapovski.

Da smo kao društvo ozbiljno polarizovani to je nesumnjivo. Posledica toga je, nažalost, talačka kriza u kojoj je književnost već decenijama osuđena da se razvija između dva otmičara, sa svakim razvijajući svojevrsni stokholmski sindrom i neverno bežeći drugome u zagrljaj.

Na kraju, potpuno je logično da u književnosti ima refleksije ideologija. Problem je, međutim, što se danas književnost, sve češće, piše kao sinonim za ideološke proklamacije. I to je posve tužno.