Iznapinji, pa vladaj

Još se mučeni Zuckerberg nije odmorio od kuknjave zbog raketice (čitaj:explore feeda), a ovih dana društvena mu se mreža usijala od prepucavanja na temu treba li sklanjati kaldrmu iz autentičnih ulica u Srbiji. Dok Nišlije i Beograđani još biraju one koji odlučuju i o sudbinama ulica i o sudbinama ljudi, sve kukajući, Zuckerberg bi se onom kockom iz Kazandžijskog sokačeta opalio posred čela i rekao: “aman ljudi, ne menjajte svet na Facebook-u!“

Sigurno bi se svako, ko se ikada provozao putem od Leskovca prema Vučju, bez mnogo razmišljanja zauvek odrekao kaldrmisanog puta, čak i kada je reč o dekoraciji. No, kako je taj put makar postojaniji od bogougodno korićenih “Ljig – Preljina“ varijanti što služe za izbornu kampanju, ne žuri se mnogo građanima srpskog Mančestera.

Pretpostavimo da su papu Siksta V, mnogi kritikovali kada je kaljugu hteo da zameni granitnim kockama, popločavajući glavne ulice u Rimu, a on im odgovarao “svi bre samo kukate“. Pretpostavimo da su i gradonačelnika Rima Valtera Veltronija kritikovali kada je odlučio da kaldrmu zameni asfaltom.

Ipak, i jedan i drugi su želeli da olakšaju saobraćaj, ali nikome nije palo na pamet da izgletuje Koloseum i udari mu španski zid. Pa su se, gle čuda, u Rimu glavne pešačke zone i autentične ulice održale takvim kakve su i bile.

Kaldrma solunske Ladadike, nekadašnje ulice crvenih fenjera, čak ni nakon katastrofalnog požara 1917. i rekonstrukcije grada po projektu Ernesta Hebrarda nije dirnuta.

Stiče se utisak da mudraci sa vlasti što u ime naroda donose odluke, sve pod izgovorom evropeizacije znaju bolje nego Grci i Rimljani, rodonačelnici evropske kulture.

Neki branitelji potegnuće i za argumentom kako kaldrma u Kazandžijskom sokačetu nije autentična, pa se rovarenjem po njoj ne uništava duh starog Niša, već štiti gradsko dobro.

Takvi što bi zbog autentičnosti raskopali grad sve dok ne pronađu mošti vile Naise, ne pojme da bi pod izgovorom ulepšavanja grada možda trebalo krenuti od sklanjanja pijace sa Beogradske kapije u Tvrđavi, podizanja spomenika oslobodiocu Niša Milanu Obrenoviću, zakonitog sprovođenja tendera za uređenje Bubnja, uređenja ranovizantijskog martirijuma, postavljanja stalne spomen-sobe Branka Miljkovića...

Naviklo se, poslednjih godina da se asfaltom gazi sve što se nađe na bržem, jačem, boljem putu, pa su usput na koridorima stradali i hrast i bazilika, ali za zidanje novog Skadra još se traži mlada Gojkovica.

Vidim kako Sremac, Kalča i Čapa, tamo na početku Kazandžijskog kunu sudbu kletu što su bronzani, inače bi i oni zapalili odatle.

Pa se katkad zapitam, možda se sve to radi jer mozgovi ravni poput piste ne vole da reljefne kaldrme kontrastom ruše sklad. A vijugavih je i umova i puteva, nažalost sve manje.

Kad Zuckerberg udari taksu, svi ćemo valjda opet nos među korice, pa da zajedno zaguslamo onu Borinu:

“Ali dosta! Našto ovo? Sve je ovo tako sirovo, masno! Neću to... Staro, staro mi dajte! Ono što miriše na suh bosiljak i što sada tako slatko pada. Pada i greje, greje srce.”