Kad Nišavom zaplovi brod

Da sa svojim sadašnjim jezičkim navikama sretnem sebe dvadeset godina mlađeg, teško da bismo taj anoreksični đak prvak i ovaj privremeni ja umeli da se sporazumemo. Tim pre, što bi se mali krezavi primorac, možda i podrugljivo nasmejao Nišliji koji se do te mere saživeo sa rečnikom grada na vilinskoj reci. Jer valjda reči proističu iz navika.

Priču o hladnom severu i temperamentnom jugu čuo sam bezmalo četvorocifreni broj puta. Ne želeći da preraste u teoriju krvi i tla (pogotovo ne na Balkanu koji je između krvi i meda poslednjih decenija malo više željan meda) unapred se ograđujem od generalizacije te vrste.

Ima ipak nešto, makar simbolično, u tome da su južnjaci srditi i impulsivni. Kako na moru, tako i na kontinentu.

Da bih odmah doveo u istu ravan dva glavna junaka podvojene mi ličnosti, reći ću da se sva južnjačka filozofija može opisati rečju "merak", čiji bi mediteranski pandan slobodno mogao biti "gušt".

Pa se tako morska fraza "nije preša", koja referiše na blagi bol u "crven-banu da se nešto odmah uradi, može smatrati bratom blizancem niškoj frazi "će si bude".

A nema Nišlije koji makar jednom nije podigao noge na sto u trenutku dok ceo kosmos gori, i bez tenzije odgovorio najvećem paničaru – "Će si bude, sve će si bude".

Nedavno sam, pred kraj leta, jednom prijatelju iz bokeljskog zaliska objašnjavao tipične niške fraze koje ne možeš da prisvojiš ako se istinski ne srodiš s njima. Ko bi god izgovorio neku od njih, a da ih ne oboji makar godinom niškog bitisanja, uvek bi dodavao suvišnu dužinu na vokalu ili ih izgovarao neubedljivo i posno.

Nego, kad rečima dodaš i društveni kontekst, nakon što se polomiš da sagovorniku neniišliji osim zvučanja u uši utkaš i značenje, dobiješ proizvod sličan onome koji se na južnjačkoj geografiji izgovara. Valjda zato što je sve to on već preživeo, samo ga imenom nije nazvao.

"Zamisli sad da ti dođe DPS-ovac na vrata i pita te je l podržavaš predsednika. A tebi ih puna kapa", kažem mu. A on ispali ko iz topa: "Napinjači. Brate, napeli su me. Iznapinjali su".

To je to. Naši napinjači imaju od kog da uče.

Onda pokušam da mu objasnim kako postoji reč koja u isto vreme znači i kretanje bez nekog preteranog cilja i odlazak do zacrtanog mesta opet bez kristalne poente.

Majanje. Trajno stanje koje u svom nemanju poente veze svoju poentu.

Ajd da izmajemo. Da krenemo do konkretnog mesta, bez potreba da tamo zapravo budemo. Ni makac. Ne razume me.

Pa pokušam da čitavoj konstrukciji dosolim još malo prenesenog značenja.

"Znaš kad ti obećaju veće penzije, plate, jeftinije gorivo, kad dignu borbenu gotovost vojske, kad pričaju o puškama, kad se sete Kosova?" kažem.

"Zamajavanje" kaže on. Sa udarnim akcentom na “-va“.

E to, to.

Još sam pokušao da mu objasnim po gradaciji najtežu reč – "narogivanje".

Kad u kafiću preko puta tebe sedi neki lik i suptilno pokušava da ti da do znanja da bi ti polomio zube – to je neko početno narogivanje. Kad krene i verbalno i beskontaktno da se iživljava nad tobom, to bi već bilo istinsko narogivanje, ali još ne prerasta u napad. A ima i onih koji dođu, iznaroguju ti i odu.

Ma, ništa me ne razume.

"Zamisli", kažem mu, "da se pobuniš protiv bezglavih mašina okupljenih oko musavog nekog vođe. Kažeš im da su marionete, da će i njihovo da prođe, da će da ostanu izduvani kao iskorišćen kurton".

"Odmah bi se skupili da mi naroguju", odapne ko strelu bez akcenta.

Pa shvatim da se naši južnjački temperamenti, različito udaljeni od Griniča, podudaraju.

I onda pomirim dvojicu sebe, nadajući se da bi me i onaj đak prvak, što je iz Milovog predvorja ušetao u slične odaje, razumeo kada bih mu rekao da će i za dvadeset godina da mu naroguju iste budale i napinjači. Pa mu kao stariji još i savet dam:

"Izmaj se, mali, negde što dalje. Šta ti teško! Zamočaj napinjače i narogivače. Idi si".

Džabe mi, ništa ne razume. Sve nekako misli - će si bude. Pa, zbog njega, ni ja ne mogu nigde. Čekam da mu bude bolje.