Kriza pisanja

Pitaju me u poslednje vreme ljudi: “Što više ne pišeš kolumne na Južnim vestima?“

“Otupilo ti se pero, Markoviću“, doda poneko ko me bolje poznaje. “Otkako si pustio kosu, nisi više bez dlake na jeziku?“

Često se setim gimnazijske profesorke srpskog jezika koja je insistirala da pre nego li reč napišemo, moramo da odredimo težište teme i napravimo plan pisanja. A kako ga napraviti u ova vremena kada nemam težište ni pod sopstvenim nogama? Kad se sve oko mene klati, ko na barci u olujnom Pacifiku.

Razgovarao sam, pre koji dan, sa prijateljem i kolegom o tome kako mi se čini da se već neko vreme recikliram.

I ne samo ja, već svako ko bi da zausti o socijalnim problemima i psihoanalizi društva. Čini mi se, kažem mu, da su zlatousti besednici svi redom zanemeli, tumačeći tu ćutnju kao krizu pisanja, a ne kao nevoljnost da iznova sviraju crvenom banu o istoj temi.

Prethodnih meseci, mislio sam, bolje je bilo glasno ćutati, nego sricati improvizacije o temi koje nisu džez, već raštimovane impresije o svakodnevici. Melje nas, kao u Danu mrmota dobro uigrana vodenica, gde vodeničar i đavo dele plen.

Ne sećam se da je ikada u narodu bila veća apatija i nezainteresovanost za preuzimanje kormila broda koji već dugo plovi nakrivljen samo na jednu stranu.

Kažu, nije im više smešan ni Kesićev humor. Groteska je nadvladala parodiju, a parodija je svuda oko nas.

Živimo je. Monti Pajton uživo.

Otkako je vojvodin mali od palube počeo da nas sve posmatra sa hotelske petnaestospratnice, obrnuli smo igricu.

Ostvarile su se i druge slutnje, pa će nam umesto crnog vojvode, na Trg za Novu godinu roze vojvotkinja.

Vodeničar i đavo prave zaplete, a mi svi igramo kolo po sopstvenim spomenicima.

Grad nam se u ruglo pretvorio, država u preoranu kasabu.

Zaboravili smo Njegoša. Andrić se još pomalo batrga na Tik Toku.

I kako u svemu tome pronaći inspiraciju? Koga je uopšte briga za reči, kada smo postali surova kič multimedija.

Šta smo mi, koji pričamo, osim puki beležnici stvarnosti?

Čini mi se da, ipak, nemam ja krizu pisanja, nego nam društvo ima krizu svesti.

Ne preostaje ništa sem da glasno urlamo ili zanavek zaćutimo.

Nema nam druge, ili kraj ili buđenje.

Mi biramo.