Mesečak kulture

Kada je jedan savremeni srpski pesnik još šiljio prozno pero, sećam se, uvodio je u literaturu Internet forum, egal sa svim drugim književnim likovima. Pa je baš Karanovićev Kowalski u knjizi “Više od nule“ na tom forumu pripovedao kako je kultura kao hrana. Ili disanje. Neophodna svakog dana. I žalio se, dakako, da u Nišu nije taj slučaj.

Više je od decenije prošlo, otkako se na knjižarskim policama ovaj urbani roman nišlijskog iseljenika, smeši znatiželjnim čitaocima. No ga, kao i sve domaće, Nišlije radije menjaju pokojim klasikom na metar, teorijom zavere ili priručnikom za održavanje noktiju.

A uprkos pesničkoj veličini, usudiću se da kažem, tog nagrađivanog poetu, niški kulturni milje, ali i pučanstvo, neretko nazivaju izdajnikom. Jer, svako je ko je u gradu ostao, oduvek bio provincijalac, a onaj ko je podigao sidro, šta drugo nego izdajnik. Drugo je nešto ovde po sredi, iako i dolasci, a i odlasci imaju veze sa tim. Nastavak otkriva.

Zamislimo li Monmartr da samo u avgustu cveta u oazu uličnih slikara, a ostalih meseci uranja u sebe, da li bismo imali pojma ko su to Tuluz Lotrek ili Renoar? Kada i poslednji letnji izdanak svene u Nišu, nema onoga ko prateći gosta sa stanice ne pomisli: “Kad će taj avgust ponovo?“.

A onda narednih jedanaest meseci, tek ponekad kao medved u hibernaciji, promeni stranu snevajući predugački zimski san. Samo na drugoj strani jastuka nema muzike, filmova, horskog pevanja, knjiga, izdavača, izložbi, oldtajmera, teatra, stripa. Nego se neko tamnilo uz pokoji politički poklič i tu i tamo neke izbore nahvatalo poput mrene na očima umirućeg starca.

Ovih dana su kroz Niš prodefilovali najpre folkloraši, potom muzičari sa obe hemisfere. Onda su ključeve grada dohvatili i glumci. Neki da zaista otključaju zarđale brave kulture, što su od nemaštine korodirale. Od one duhovne nemaštine. Drugi pak da teleću glavu i repove zaliju hladnim špricerom, lečeći komplekse nad onima koji u tome mazohistički uživaju.

Sve u svemu, avgust polako kupi prnje. Namazan od preplanulih butina, mirisa kokica sa dodatkom belog luka i ponekom rečenicom kako “grad baš živne“, vraća se lagano u svoj kolosek. A tim kolosekom, evo već par decenija, saobraćaju oni vozovi u kojima se sve manje čita. Ako i nisi ložač u lokomotivi, sigurno u vagon restoranu uz dupli vinjak smišljaš kako da preotmeš mašinu.

Pa da se, kad avgust ponovo dođe, po crvenom tepihu rasprostreš ceo, grleći kulturu u škembetu, filmove na žaru i pohovani džez.

Biće da je Kowalski baš bio u pravu. Kultura je kao kad dišeš. A duboko je ovo naše more, da se na avgustovski dah celo preroni.