Mostovi

Ima već osam vekova otkako je Stefan Prvovenčani za Niš, pored Bara, rekao da je grad slavni. Ne ulazeći u to da li je razlog bilo sedište episkopije, prestoničke pretenzije ili to što je u pitanju rodni grad Cara Konstantina, bivalo je u ovom gradu odvajkada nečeg slavnog.

Činjenica da je reka, u kojoj se već milenijumima umiva vila Naisa, dobila ime Nišava, govori o tome da je pozicija grada Niša i njegov uticaj, kroz istoriju bio nedvosmisleno veliki. Da nije tako, i reka bi, kao i čitav region, nosili naziv po nekom drugom naselju. Na sreću i ponos Nišlija, to nije slučaj.

Ljudska potreba da savladava prepreke sveprisutna je ne mareći za to da li državama upravljaju župani, faraoni ili predsednici izabrani na kvazi demokratski način. Ta potreba je otkako je sveta spajala ljude sa leve i desne strane Nišave.

Treba li da nas čudi činjenica da je samo u gradskom području Niša, reku prebrodilo više od deset mostova? Čak je i čitavo naselje, ono kome se zbog ”polupoljoprivrednika, polučoveka” svojevremeno podsmevala Srbija, dobilo ime po tome što je Nišavu najbrže bilo premostiti upravo tu. Brzi Brod.

Krećući se od Brzog Broda prema ušću Nišave u Južnu Moravu, ređaju se dalje, najpre mali Vrežinski most, okružen još uvek nezagađenim prirodnim krajolikom, pa potom i most koji sve češće Nišlije zovu Most kod Disa ili Čalijski most. Nakon što Nišava naglo napravi luk i povije se na levo, dolazi Durlanski most što simbolično spaja Branka Miljkovića sa proleterijatom, praveći vezu između pesništva i radnika, kulture i proizvodnje, grada i nekada ruralnog dela Niša.

Subjektivno govoreći, možda i najlepši među gradskim mostovima spaja Bulevar i Durlan, a koncipiran je isključivo kao pešački most. Često sa ovog mosta prema sutonu gledaju vlažnjikave oči penzionera, preispitujući prolaznost života i svodeći račun za grejanje, dok nostalgične niti prekida obližnja toplana.

Pa se nizvodno pomalo kočoperno nameće jedan manje-više neprimetan, ali posve funkcionalan most "kod Niteksa".

Tri urbane dase, naređane tako da svaki u nastavku upire Tvrđavu, najfrekventniji su i najprimećeniji niški mostovi.

Idući sa leve ka desnoj obali, preko ”Mosta mladosti” nailazi se na ranohrišćansku baziliku, koja pomalo zapostavljena podseća na vremena kada je Niš bio značajno hrišćansko uporište.

Slivajući se u Stambol kapiju, jednu od četiri tvrđavske kapije, još jedan je prelaz preko reke, koji je odskora takođe pešački. Svojevremeno se na ovom mestu nalazio lepši gvozdeni most, koji je od 1900. do 1959. bio glavni spoj na ovim prostorima.

Mučenik koji je 1999. stradao od ”krmače” obnovljen je i poznat je pod imenom ”Kameni” a sa jedne njegove strane nalazi se Muzička akademija, dok je nešto severnije bivša zgrada grčkog konzulata.

Pre nego što niz zatvori Medoševački most, još jedan je vijadukt raspet nad rekom. Drugačiji od ostalih, ovaj je most saveznik svim provincijalcima koji su sa koferom, muvali kondukterima zgužvani svežanj novčanica, nemajući za kartu u jednom pravcu.

Sa ovog mosta su, na sve ostale gledali oni koji su zavazda napuštali Niš, odlazeći železnicom u svet da se snađu. Odatle su sa suzama u očima mahali majci što je na obali ostajala sa kesom jabuka za koje su odbegli govorili ”ne treba mama, sačuvaj za vas. Ja idem da odrastem”. To je spomenik i onima što su tolstojevski tražili spas na tucaniku. A njega, tako neskladnog, skoro niko ni da pomene.

Da ne zanemarimo poentu, za kojom svako već njuška. Osam je, kažem, vekova proteklo otkako je Stefan Prvovenčani za Niš, pored Bara, rekao da je grad slavni. Samo mi, nažalost, umesto mostova, danas više volimo brazde.