Ni reč o aerodromu

Usijala se literarna pista poslednjih dana od onih koji bi rečju da odbrane niški aerodrom. Sagoreo sam od želje da izustim koju na tu temu, pa sam u bujici reči ostao nedorečen.

Svakog četvrtka, dok po asfaltu Ulice Branka Miljkovića češem gume od bicikle, salutiraju mi plave kante za đubre, postrojene duž obe strane druma, podignutih poklopaca, kao znak da su ulicom već prošli čistači.

Negde na uglu Patrisa Lumumbe i već pomenute ulice, uvek me obraduje pogled čoveka u narandžastom radnom odelu što naslonjen na ogradu posmatra autobusku stanicu. Zapleten u mrežu duvanskog dima više nego zaslužene cigarete, čistač posmatra napirlitane dame i našminkane klinke koje se više ne doteruju, već se preteruju.

Jednom sam primetio da se postideo. Ostavljen da se previja od pomalo izbledelih mirisa Šanela i Diora, spustio je glavu i tek krajičkom oka posmatrao dve prilike što su se visokoparno kretale prema obližnjem tržnom centru. Jedna od njih izvadila je poslednju cigaretu, a onda onako zgužvanu paklu zavitlala preko ramena.

• Devojko, ispalo ti je ovo! – rekao sam i pružio joj paklu nazad.
• Nije mi ispalo, bacila sam – odgovorila je oštrokondža.

Kad smo kod bacanja, nekoliko trenutaka kasnije razmišljao sam o tome ko je bacio anatemu na ovaj grad, pa su ljude okupirali štakori.

Usijala se srpska mainstream medijska scena od priča o Trećem svetskom ratu. I tabloidne naslovnice od žestokog seksa u rijaliti šou. Pretpostavljam da će sledećeg četvrtka onaj “moj čistač“ imati dosta posla. Razvlačiće se po ulicama gologuze snajke i polovni Migovi, mokri od proletnje kiše i tragova guma. Čitavi će se tiraži naći u kantama što će mi iznova salutirati kad prođem.

Moj čistač će još jednom ponosno sedeti na parapetu i otpuhivati oblake dima u vazduh, izbacujući društveni kancer koji smo negde u hodu zapatili. A miris njegovog narandžastog odela i dalje će zgražavati frajle okupane u kolonjskim vodama.

Važno je da se zna još i to da to nisu mirisi njegove kože. Radnička koža miriše na slobodu.

Ovaj se vonj naknadno nakalemio od pokvarenog društva koje više ni o čemu ne sanja. Taj zapah od kog se sklanjaju oni što na ulicu bacaju pokvarena jaja od Vaskrsa, novine od juče i kese od čipsa, zapravo je njihov. I čistač to zna. Zato se i osmehne kad sve prođe.

A što se ovog aerodroma tiče, pitam se samo, hoće li ostati ikoga da pomete pistu, kad svi avioni, čak i oni papirni, odlete iz našeg lepog i prljavog grada.